Суштина су песме које погурају емоције

Немам осећај да је прошло толико година и не бих ништа мењао, без обзира на то колико бављење музиком и гитаром, осим магије, доноси пуно проблема и фрустрације. Кад би требало да подвучем црту за све протекле године, више сам него задовољан. Имам осећај као да сам на годишњем одмору који траје више од 35 година.

Овако, у најкраћем, сумира протекле три и по деценије рада оснивач групе „Дивље јагоде” Зеле Липовача, који ће вечерас у Дому синдиката у Београду представити други по реду самостални албум „Internal Waves of Love”.

Генерације публике су се током тих деценија мењале, али ваше песме и ове најновије добро познају. Шта је заслужно за то?

Не постоји на светској сцени ни један пример било којег великог бенда, а да није било великих песама. Што више таквих песама, каријера је дужа и успешнија. Суштина су песме које остају, које могу да погурају емоције и које нас на неки чудан начин терају да их изнова слушамо. Данас су неке моје песме вероватно ствар опште културе. То би првенствено биле „Криво је море” и „Једина моја”, „Мотори”, можда још понека.

Нови сингл, нови самостални албум, други по реду, и једна нова музичка прича. Колико сте у њој нови, другачији, а колико сте се ослањали на претходни музички израз?

Албум „Internal Waves of Love” битно је другачији од свега што сам до сада радио, првенствено зато што је то углавном гитаристички инструментални албум, али је и потпуно другачији од сличних пројеката водећих гитариста који су тренутно присутни на светској сцени. Идеја за овакав албум родила се прилично давно, али сваки пут кад сам одлучио да кренем са реализацијом, било је много разлога због којих бих тада одустао. Два главна разлога што сам увек пролонгирао снимање „Internal Waves of Love” били су дилема како направити гитаристички инструментални албум, који неће досадити након првог слушања, али и чињеница да је то инвестиција високог ризика. Данас у свету постоји прилично мали број гитариста који су успели да направе каријере са оваквим пројектима и који су у исто време били мајстори свога заната, али и били успешни пунећи дворане широм света. Мислим да нема потребе причати у првом лицу, али ако би у једној реченици требало нешто да кажем, онда је „Internal Waves of Love” дефинитивно фузија различитих музичких праваца од којих ни један нема наглашену улогу, али и албум којим сам хтео да покажем колико гитара може да пробуди дубоке и искрене емоције.

Посебни гости су певач Тони Мартин али и чувени редитељ Дин Кар. Како је дошло до те сарадње?

Како је овај албум осим за регију углавном рађен за инострано тржиште, мислио сам да би било добро да се за пројекат вежу имена која нешто значе на светској разини. Албум јесте углавном инструменталан, али на њему се налази и неколико вокалних нумера. Желео сам да на једној од песама гост буде Тони Мартин, певач групе „Black Sabath”. Резултат наше сарадње је нумера „Missing You”, за коју смо у Лондону урадили и спот који би ускоро требало да се појави. Тони Мартин је пре свега велики уметник, али и невероватно духовит и симпатичан лик и како сад стоје ствари заједничка жеља је да наставимо сарадњу.

Договор око сарадње са Дином Каром трајао је прилично дуго, али је он, на крају, ипак стигао из Лос Анђелеса у Задар, где смо на релацији Паг–Задар, у савршено природној сценографији, урадили видео за песму „Internal Waves of Love”. Кар је режисер, дизајнер и фотограф, који је кроз своју дугогодишњу каријеру радио са многим светским звездама као што су „Ајрон мејден”, „Слеш”, „AC/DC”, Мерилин Менсон…

Колико је било напорно радити на релацији Лондон, Гетеборг, Загреб?

До места не које вреди стићи не води скраћен пут, па је тако некако било и са овим албумом. Много путовања, летова, непроспаваних ноћи, вечитих дилема шта урадити, неизбежне су ствари када је у питању било који албум па, наравно, и овај, чије је снимање трајало скоро две године. Прилично сам организован и једноставно волим то што радим па оно што многи други осећају као напор и тежину посла, код мене је супротно. До сада је увек тако било, а како ће бити сутра, то ћемо тек видети.

Како бисте описали музичку сцену региона? Да ли има кризе ауторства?

Више од десет година из неких мојих разлога не читам новине, не слушам радио и ако гледам ТВ, онда је то „VH1”, „Национална географија” или понекад Би-Би-Си, па вероватно нисам особа која је компетентна да прича о сцени у региону. Ауторска криза траје прилично дуго како у свету тако и на Балкану и резултат таквог стања су песме које су прилично неслушљиве. С друге стране, песме које имају нешто и које нису за бацање више или мање су плагијати. Да овакво стање буде још горе, бити аутор плагијатор у региону је постало нормална ствар и велика већина аутора и не покушава да уради нешто оригинално. Наравно, у том мраку постоје и аутори који су оригинални и квалитетни без обзира на то што то можда данас и није популарно.

Да ли бисте посебно издвојили неког аутора са српске сцене?

Генерално, не слушам, али то не значи да ту и тамо немам прилику да чујем неки бенд или неку песму како на концертима тако и у емисијама где гостујем. Недавно, приликом гостовања у емисији „Три боје звука” био сам угодно изненађен бендом „Земља Грува”. Они су изузеци о којима сам већ говорио и дефинитивно бенд чије постојање има смисла.