Диригент са гудалом

ГОРДАН НИКОЛИЋ

Овог месеца, за непуну недељу дана, истакнути виолиниста Гордан Николић, чије је место боравка Лондон, три пута је излазио пред београдску публику. Сва три пута на Коларцу. Ретко се то деси. Првим концертом бивши и садашњи ђаци Школе за музичке таленте у Ћуприји обележили су 35 година њеног постојања, а уследила су још два – са Гудачима Св. Ђорђа и са Београдском филхармонијом. Оба под уметничким вођством Гордана Николића. Из Београдске филхармоније су овај последњи, без диригента, најавили као свој најексклузивнији концерт у текућој сезони.

Пратили смо део живописне пробе овог оркестра са „вођом” из Лондона и разговарали са уметником чија прича углавном избегава клишее. Син просветних радника рођен је у Брусу, подно Копаоника. После су се селили у Крушевац, па Београд, а он у својој осмој години у поменуту школу у Ћуприји. Његова мајка предавала је музичко, отац филозофију, док је син очигледно све то спајао у себи. Млад је отишао и на школовање у Базел (Швајцарска). И тако је израстао музичар који ће водити оркестре какви су Лондонски симфонијски, Амстердамски камерни, наши Гудачи Св. Ђорђа... Данас је и сам професор на лондонском Краљевском музичком колеџу.

Хајде да се мало вратимо у прошлост, тамо где је Ћуприја, тај важан мост преко кога су млади, талентовани прелазили у велики свет музике... Како је Ви памтите?

То је значајно место у мојој биографији. Шест година провео сам тамо где вас науче и како се дубоко воли музика. Готово биолошки, органски. Такве институције данас су ретке у свету. Моје детињство у Ћуприји било је и фудбал, и кошарка, и девојке... Тамо смо учени и да не показујемо завист једни према другима, да подржимо оног који нешто дивно одсвира и да заједно уживамо у лепоти музике. То су знања која много вреде.

Са таквим „улогом” ви сте се запутили у свет... ?

Било ми 16 године кад сам отишао у Швајцарску на студије код изванредног виолинисте и педагога Кантарова. За мене је велика срећа бити код таквог професора и човека, који је охрабривао моју потребу за слободом. Он ми је помогао да у музици тражим себе. Под плаштом знања и правила слобода се лако изгуби, у страху од разних животних ризика уметник се иза тога сакрије и на крају више не зна ко је. Срећем, музика је већа од свега тога. Не може човек ни да учи музику, да објашњава каква она треба да буде, а да не успева да чује оно што зазвони у човеку и да то осветли.

Водите оркестар без диригента. Каква су ваша искуства са тим бродом без капетана?

Дуго то радим. Најважније је да цела група научи како да слуша дело. Не на парче и детаљ, мора целина да се слуша, и то колективно. Уосталом, мислим да тако треба радити и када је диригент ту. По мени, треба имати на уму да у сваком правом музичару постоји некаква Али-Бабина пећина са драгоценостима и то богатство мора да изађе на видело. Проблем је што живимо у времену у коме царује тржиште. А сваки догађај мора бити јединствен. У противном, ми можемо смирити слушаоца, али не и узбудити, уздрмати. Ми смо као некакав седатив. Једном је Рилке свом читаоцу, који се пожалио како га његови стихови бацају у депресију, рекао: „Немој то низводно да читаш, то треба узводно да се чита”. Није лако повезати неке ствари. Тако вам је и са музиком. Она може бити више од седатива и терапије ако према њој прави однос имају и извођачи и слушаоци. Онда их она може све уздигнути, узвисити.

Како видите музичку ситуацију у Србији?

Пре три године, после две деценије, дошао сам у Србију. Пријатно ме је изненадила музикалност којом сам овде окружен, ентузијазам који је јединствен, као и позитивним наивним и широкогрудим односом према музици. То су дивна изненађења да просто и не умем то осећање да изразим. Лепе речи имам и за нашу публику која је отворена, зна да прима, нема ничег снобовског у себи, већ показује истинску потребу за лепотом. А управо то је и родило музику.

Дуго вас овде није било. Колико је наша музика била у вашим ушима?

Искрено, ја је никад нисам довољно упознао, а у свету она је углавном непозната. Чак и мени који сам Србин. Зато са Гудачима Св. Ђорђа имам у виду један програм српске музике. Већ правимо малу колекцију дела. То је дугорочан пројекат којим бисмо пре свега обухватили дела која су, из ових или оних разлога, неправедно запостављена. Оно што је такође важно: наша музика није ни најбоље снимљена. И о томе мислимо.

Лондонска музичка сцена – шта је све то данас?

То је једна изузетна, стручна и мотивисана велика група људи који раде посао на високом нивоу, премда понекад без довољног разумевања изван Енглеске. И педагогија им је посебна. Баце ти виолину у руке, мало вас науче и већ вас терају у оркестар да свирате Четврту симфонију Чајковског. Нико као они не мисли толико на будућност и на дуги рок планирају висок квалитет. То је постепени пут до суштине неке музике и личности композитора. Такви су им оркестри. Практичност у њиховом размишљању је у првом плану, што има и своје недостатке. Ја сам лично задовољан, тамо човек не стиже да се досађује.

Ваша друга љубав су књиге... ?

Не, оне су моја прва љубав, јер читам од своје треће године и никад нисам престао. Мене у музици највише интересују људи. Волим да кроз дела упознајем оне који су их створили. Тако је и са писцима. Мени глупо звучи када чујем да је неко „прочитао Достојевског”. Свако читање истог је, у ствари, нешто друго, ново. Тако вам је и са музиком. Достојевски, Сервантес, Пушкин, Рабле, неки филозофи... То су оне странице које су мени најближе. Тај доживљај који ми пруже води ме и ка правом читању музике. Уосталом, и композитори нотама исписују своје животе.