Некадашњи приправник за легенду

Има вајде и од тога што на телевизијама у вечерњим терминима, кратко речено, нема шта да се гледа. Оно што је занимљиво, емитује се током дана: „Тако стоје ствари”, „150 минута”, „Мој херој”, „Треће доба”, „Траг”, „Путујућа изложба антиквитека”...

И мада ретко у истој реченици користим реч „реприза” и придев „сјајна”, уживање је било изнова гледати „Аутопортрет” снимљен у јуну прошле године, који је емитован у среду на РТС 3, у 21.30.

Да ћете уживати чак иако сте већ видели ово издање, постало је јасно на почетку када је Љубивоје Ршумовић рекао: „Питајте ме само оно што о мени не знате, јер дао сам толико интервјуа да се готово све зна”. И та, наизглед, немогућа мисија је извршена.

И наслов „Аутопортрет” је пун погодак. Ове емисије изнова представљају људе из, пре свега, културног миљеа и прави су лакмусов папир који потрврђује оно што смо о тим личностима знали или наслућивали, по томе како бирају своје госте, који им поставе понеко питање.

Препотентни су доказали да су управо такви, а шармери да су шармери... Неко је звао оне који су му ваљали у животу, а богами ваљаће му и даље, а неко оне које воли. Ршумовић је у столице „посадио” сина Вука, брата Миливоја, унука Алексу...

Вук Ршумовић, драматург, сценариста и редитељ поставио му је питање које каже да га је „копкало читав живот а и браћа су га задиркивала: да ли је отац мислио на њега пишући стихове вуче, вуче бубо лења?” Ршум му је одговорио да је то написано петнаест година пре Вуковог рођења, док је још био исктра у мамином оку подсетивши да им и оно вук са овцом нешто има и присетивши се да су њега и брата у детињству у златиборском селу, родитељи зими испраћали у школу саветом: ако видите самог вука, наставите мирно, неће вас напасти, али ако видите чопор, одмах се попните на неко дрво.

Вероватно су многи гледаоци помислили како је тај драгоцени прилог за приручник за преживљавање ђака пешака заправо животна филозофија: чувај се чопора...

Драгутин Минић Карло, чије пријатељство са Ршумом датира из времена када је био глодур „Радио ТВ ревије” а Ршумовић управник дечијег позоришта, духовито је рекао да је још тада знао да је овај приправник за легенду. Давно је прошао тај приправнички стаж...

Можда још онда када је овај у башту „Мањежа” однео песме Стевану Раичковићу који је седао са намргођеним човеком који је бацио поглед на песме и упитао да ли може да их понесе у Радио Београд. Ршум му је рекао – „Не пишем за децу”, а овај му узврати – „Не знате Ви за кога пишете!” Био је то Душко Радовић.

Многи се саблажњавају оним што се чује и види у „Паровима” на Хепију: вулгарности, псовке, вређање, голотиња, осуђеника који се телефоном из затвора укључују у програм да би вређали и претили...

Питају гледаоци, зашто то РЕМ дозвољава? А кад је РЕМ последњи пут реаговао? Али се у емисије, на истој адреси на којој станују „Парови”, радо одазивају политичари, министри, аналитичари, новинари...