Кад глумиш само у шок соби

На 46. међународном филмском фестивалу у Ротердаму одржана је и светска премијера аустријско-украјинског филма „Ружно”, у ком једну од главних улога тумачи Анђела Греговић. Ова свестрана уметница рођена је у Београду, ту се школовала – стицала дипломе, потом и у Италији, а данас живи на бечкој адреси.

У филму „Ружно”, украјинског редитеља Јурија Речинског, поверен јој је лик Хане, младе Аустријанке. Не баш типичне: њен отац Нико, који је умро још док је била дете, родом је из бивше Југославије, а мајка Марта (игра је позната аустријска глумица Марија Хофштетер) велико је име позоришне сцене, само на сутону каријере, јер побољева од Алцхајмерове болести.

Срећне љубавне дане Хани прекида саобраћајна несрећа. Она пада у кому, која ће потрајати месецима, а када се коначно пробуди то више није иста девојка, већ особа која мора да се суочи са оним што јој је преостало. А то је готово ништа – она сама! И права драма тек ту почиње.

– Укратко, ово је прича о онима који пролазе кроз патњу, кроз борбе, губитак и очај, покушавајући притом да нађу излаз из амбиса у који их је живот гурнуо – каже глумица у разговору за наш лист.

Занимљиво је да је ово Анђели Греговић још једна главна улога остварена у аустријској кинематографији, која је тесно повезана са болесничком постељом. У оној првој – у филму „Бранд”, редитеља Томаса Рота, која јој замало донела титулу „Глумица године” (2012), тог малог Оскара филмске академије Аустрије – представила се као неговатељица, док у новом филму „Ружно” лежи у болничком кревету.

Те кадрове снимала је у правој болници – „Тисућка” у Кривом Рогу у Украјини (Дњепропетровска област) и за „Политику” се присећа исцрпљујућег начина рада:

– Улогу сам добила после пет-шест кастинга. После смо стигли у болницу на чијим сам одељењима за реанимацију и за трауме (главе) провела највише времена снимања. Улазак у тај свет за мене је значио почетак новог живота. Прве недеље спавала сам на помоћном кревету у одељењу хитне помоћи; дакле, имала сам прилику да 24 сата дневно гледам како се транспортују, примају и даље лече пацијенти који тамо стижу. Још две недеље провела сам на одељењу на којем сам касније и лежала 33 дана током снимања. Кад кажем лежала, мислим на импресивно искуство које сад зовемо „улога”. Екипа би се на крају дана-ноћи, кад се снимање заврши, спаковала и отишла у хотел. Ја сам остајала у свом кревету, у соби на одељењу за трауме главе, где би ми медицинска сестра угасила светло и закључала ходник. Тада сам се још увек купала, додуше ретко, а после ми је и то, током снимање, укинуто, дуга 33 дана. Такође и комуникација са свима изван болнице. Остала сам и без интернета. Само са телефоном, за сваки случај. Никада нисам знала када ће доћи да ме снимају, ни коју сцену, ни са ким.

После светске премијере у Ротердаму, филм „Ружно” наставља свој фестивалски и биоскопски живот широм Европе, па ваљда и у српским биоскопским салама.