Како клавир каже

Када се за истим столом нађу тројица врхунских музичара једна обична прича о клавиру постане доживљај за памћење. Од уводне речи по којој је школа итекако важна за све који будућност везују за овај инструмент прича се у трен ока претвори у историју рокенрола на овим нашим просторима зачињену шармантним присећањима Корнелија Ковача, уз свесрдно подстицање Саше Локнера да се још малкице осврне на прошла времена и духовите опаске Васила Хаџиманова. И стигне се до примедби о не баш најквалитетнијем образовном систему у домаћим музичким школама и батинама које су одредиле један животни пут.

А тај животни пут почео је у Суботици, у једној музичкој школи у коју малени Корнелије Бата Ковач и није баш редовно одлазио како би научио да свира клавир. Радије је некако с корзоа скретао у спортска игралишта, а другарицу молио да га оправда пред професорком клавира уз образложење да је болестан.

– Да ме је отац, који је у тој мојој школи хонорарно предавао виолину, само мало пажљивије слушао како из дана у дан вежбам исте вежбе, све би му било јасно. Али, није. Све док га моја професорка једног дана није упитала јесам ли оздравио. Е, тада је уследила она класична прича о оцу и сину. Након једног, другог, трећег каиша обећао сам да више нећу да бежим али њему то није било довољно већ ме је исписао из школе. И забранио да вежбам. А ја, за инат, почео озбиљно да се бавим клавиром. Да није било тих батина... Ко зна шта би било са мном – прича причу о путу на којем је, како каже, постао неко између светла и таме упознавши музику Дизија Гилеспија и Елвиса Прислија који су му у потпуности променили живот током којег је написао бројне хитове, не сањајући док их је стварао да ће те песме живети деценијама касније.

Саша Локнер се клавиру од детињства озбиљно посветио.

– Имали смо добар концертни клавир у кући и сви смо у породици учили да свирамо. И мој брат којег то и није превише занимало. Мене, напротив, јесте. И тај џез рок који се тада појавио. Један Чик Корија, бенд „Колосеум”... Онда су се десиле осамдесете године и у Београд су почели да стижу фантастични бендови. Долазили су током целе године. И то не само током џез фестивала. Да ли да објашњавам колико ми је средином осамдесетих значио концерт који је Пет Метини одржао и који је трајао четири и по сата а мени прошао као трен?! – прича клавијатуриста који већ деценијама својим начином свирања посебно боји звук песама „Бајаге и Инструктора”.

За Васила Хаџиманова пливање у музичким водама некако је било – природно.

– Има много деце музичара која не крену тим путем. Мени је, изгледа, било предодређено да пођем у музичку школу са којом, морам да признам, сада имам проблем јер видим преко ћерке која је у средњој музичкој да се ништа није променило. Остао је онај клаустрофобични начин васпитања, код деце се не развија индивидуалност – прича музичар који је школу завршио на престижном Берклију где му је предавао исти професор који је учио музичким финесама и славног Кита Џерета.

– Током школовања трагате за оним прави учитељем, оним који ће вам отворити треће око! А ја сам касније, некако инстинктивно, открио да не треба да копирам већ да тражим нешто своје. И моја прича је нешто другачија јер се интересујем за џез, а то подразумева да клавијатуристи морају озбиљне школе да прођу – каже Васил.

У средњој музичкој открио је џез и фјужн и то захваљујући колекцији плоча тетке Бисере Велетанлић по којима је, из чистог мира, почео да копа.

– И ту сам нашао неке сјајне ствари. Открио сам са 14, 15 година ту музику и схватио да не морам да свирам баш од А до Ш. Уосталом, и познати класичари су велики управо због тога што на свој начин интерпретирају неку ствар која је за све написана једнако. Али, они је одсвирају онако као су је доживели – објашњава музичар који каже да није класичан џезер јер „воли свашта, воли слободну интерпретацију”.

Саша Локнер, жива енциклопедија српског и страног рокенрола и џеза, прича како се у његово време, као и данас уосталом, за дечаке који иду на клавир у музичку школу причало да су штребери, док су оне који су свирали гитару сви доживљавали као бунтовнике. Он додаје како за клавир јесте неопходна школа у чему га свесрдно подржава Васил који признаје да много тога што одсвира не би успео да није завршио све школе које је похађао.

Корнелије Ковач признаје да му се током школовања свиђао само контрапункт. Наш чувени композитор и вођа „Корни групе” у којој је, по оцени Саше Локнера, клавијатуриста по први пут на простору бивше Југославије био лидер, прича о времену студија у Сарајеву где је свирао џез на игранкама и где му је и „прорадио црв да може нешто другачије, богатије да напише”. Са „Индексима” је Бата Ковач провео једну и по годину, па чак стигао и до ондашњег Совјетског Савеза у који их никада више позвали нису јер су они, уместо „братске музике из Југославије”, изводили песме „Битлса”, што се људима из Госконцерта баш и није свидело јер да су хтели „Битлсе” позвали би славну четворку из Ливерпула а не „Индексе” из Сарајева.

Бата Ковач – алфа и омега „Корни група”

– „Корни група” је код нас била прва у којој је највећа звезда био – клавијатуриста. Бата је био алфа и омега групе. Наравно, тога је већ било у свету, као на пример у бенду „Емерсон, Лејк и Палмер”. „Индекси” су шездесетих, седамдесетих, били велики бенд у којем је једино сталан био Даворин Поповић. Сви остали су се мењали. И много клавијатуриста је прошло кроз њега. И ја сам их као клинац обожавао. У то време почели су да буду популарни бендови чија се музика ослањала на елементе класичне музике. У рок су тада ушле композиције у којима су инструменти са клавијатурама водили главну реч – прича Саша Локнер.

Звук бендова обојен клавиром

– Има и група у којима клавијатуриста није лидер, али је његова улога необично битна и обележава звук, естетику групе. Као у групама у којима су били један Лаза Ристовски, Маргита из ЕКВ, Саша Локнер... Без њих тог звука не би било и тај бенд не би био то што јесте – сматра Васил Хаџиманов.