Трампова једначина

Процене будућег курса спољне политике Вашингтона до сада су биле више засноване на нагађањима, а мање на реалполитици. Jавност је могла да сазна да је Трамп противник наднационалних институција, јер оне, према мишљењу које дели с конзервативним политичким круговима у Америци, само умањују суверенитет САД. У складу с тим, треба подсетити, на пример, да иницијативе о измештању Уједињених нација из Њујорка нису нове и да су периодично (истина безуспешно) покретане у последњих тридесетак година. Трампов негативан став према Европској унији следи исту матрицу. Овде треба ставити једну заграду, јер су се и до сада у Вашингтону могле чути познате флоскуле попут оне: ко је број један у Бриселу и чији би председник САД требало да окрене телефон? Последице су познате. Још у време Обаме било је могуће да се делегација ЕУ са председником Европског савета на челу практично мимоиђе у Вашингтону са канцеларком Немачке. Међутим, оно што је у тој слици ново јесте Трампово сасвим огољено одбацивање мултилатерализма на којем почива пројект ЕУ. Треба наиме дословно схватити да за Трампа не постоје наднационалне институције, већ само државе. Многи су, међутим, пожурили да из негативног става Трампа према Бриселу изведу закључак да ће доћи до промене у досадашњој америчкој политици према овом региону. Сада смо добили и недвосмислен одговор једног високог званичника из Стејт департмента (Метју Палмер у „Политици“) да се политика САД према Балкану неће суштински мењати. Став САД према овом региону представља, дакле, једну константу која не зависи од промене политичке струје на челу Америке. Зашто је то тако, може се закључити из још увек важећих геополитичких разлога, тј. спречавања ширења Русије на Балкан. Чињеница да и поред промена на кормилу САД главни спољнополитички приоритети остају непромењени само говори о томе да се Америка руководи дугорочним стратегијама које су давно зацртане. Могу се променити само акценти и приступи решавању оних истих приоритета који су дефинисани тим стратегијама, али не може бити речи о битним одступањима. Уосталом, најновије ублажавање Трампове реторике када је у питању Кина то јасно потврђује. Континуитет спољне политике представља јасан образац који дефинише односе Америке са светом. У том контексту, реализам је одувек представљао једну од две школе мишљења у америчкој спољној политици, а то је гледиште према којем се међународни односи своде на релације између држава.

У том погледу Трампова најава да неће настојати да „извози демократију“, што су чинили његови претходници, не значи одустајање од досадашњих познатих приоритета САД у региону. Мења се само начин на који ће ти приоритети бити реализовани. Ако се ова „једначина“ схвати дословно, најаву министра одбране САД Џејмса Матиса о формирању косовских безбедносних снага треба озбиљно схватити. Такав корак носи у себи опасност довршавања пројекта сателитске државе на Косову. Другим речима, треба сасвим трезвено, без преувеличавања значаја евентуалног новог детанта између САД и Русије, коначно приступити продубљенијој анализи будућих корака Вашингтона, не само када је реч о Косову већ и о потенцијалном јачању НАТО-а на Балкану.

Бивши дипломата, члан Српског спољнополитичког круга