​Право на самоодбрану

Када ми улети провалник у стан, ја га замолим да ми каже које су му намере, лепо питам шта би да украде, да ли хоће да ме убије или само повреди, па онда извагам које све варијанте одбране постоје, потом изаберем ону која је пропорционална и поступим по њој…

А до тада – жена ми силована, деци изломљене кости, а ја вероватно покојник!

Јер, шта је боље: да у овом замишљеном случају извадим пиштољ за који имам дозволу, припуцам, будем бржи и, не дај боже, раним или убијем лопова, или да скрстим руке и гандијевски отрпим?

У првом случају биће ми суђено за покушај убиства или убиство, а ако имам среће и добре адвокате, то ће бити квалификовано као прекорачење нужне одбране. У другом случају – бог ми био у помоћ.

У свему ипак остаје дилема: како да знам да ли маскирани разбојник који ме пресретне у ходнику зграде или покуша да уђе у мој стан хоће да ме убије, повреди или само да ми отме новац, лаптоп и кредитне картице?

Па да се сходно томе и ја понашам. Ако се паралишем од страха, неук и невин, како да проценим и одбијем „противправни напад”?

Јер, кад је човек нападнут, не размишља о законским прописима. Поступа пре вођен само нагоном за самоодржањем. Судови у Србији у сваком случају ће вагати и одлучивати да ли је реч о нужној одбрани.

А знамо колико су ефикасни и експресни. Заштитити себе, породицу, имовину а онда ући у мучан правосудни жрвањ, то је то.

Делиоци правде учиће вас да није свеједно да ли сте неког затекли у крађи аутомобила, веша у дворишту или ушуњаног у стан, с пиштољем упереним у вас и чланове породице. Лавиринт вам не гине.

Шездесетих година прошлог века случај подофицира ЈНА који је са своје терасе видео како му лопов краде „фићу”, узео пиштољ и убио лопова, пунио је новинске извештаје са суђења, а суд је оценио да таква одбрана није била „неопходно потребна” да се одбије напад, па је власник „фиће” ипак одговарао за убиство.

Почетком деведесетих година забележено је више случајева власника аутомобила који су из ватреног оружја ранили или убили лопове које су затекли у крађи њихових возила. У свим овим случајевима заузет је став да је нужна одбрана прекорачена, јер је „нападнуто добро, живот, веће вредности од имовине која се брани”.

У домаћој јавности један од најпознатијих случајева убиства у самоодбрани свакако је случај Сашка Богеског, који је 21. маја 2013. године у свом дому у београдском насељу Жарково убио провалника Владимира Манића.

У дневној соби, поред просторије у којој је његова супруга успављивала њихову малолетну ћерку, Манић је, ушавши кроз прозор, на Сашка насрнуо шрафцигером, због чега се нападнути Богески бранио кухињским ножем.

Манић је рањен побегао кроз исти прозор кроз који је и упао у стан, а Сашко није кренуо за њим, него је позвао полицију, за шта мислим да је веома битно у процесуирању овог случаја.

Драма у стану Богеског дигла је Србију на ноге. Сакупљено је на десетине хиљада потписа у петицији грађана као подршка човеку који је бранио своју породицу, а јавности је громогласно постављено питање где је граница до које сме да се иде у одбрани личне имовине, породице и сопственог живота.

На суђењу који се против Богеског води због кривичног дела убиства, и које још траје, окривљени се брани да је нож потегао у нужној одбрани. Исцрпљујуће по њега и породицу јесте, да после три вештачења, тужилаштво тражи још једно.

Неколико десетина хиљада људи који су потписали петицију за ослобађање Саше Богеског, као и готово сви који знају овај случај, запитали су се једно – шта би они учинили на његовом месту. И већина је одговорила да би поступили исто.

На друштвеној мрежи појавила се група „Правда за деду – петиција”, путем које се позива на ослобођење и промену закона поводом случаја самоодбране дома деведесетогодишњег Мирослава Тирнанића из Крњева код Велике Плане. Деда Мирослав је фебруара прошле године, пред поноћ, из ловачке пушке пуцао на двојицу која су хтела да извале улазна врата и том приликом једног ранио.

Старина је Д. Т. (22) погодио у ногу, док је његов „колега” С. Т. прескочио ограду Тирнанићевог имања и побегао. Ухваћени су јер су једном од њих приликом бекства испали пиштољ и фантомка, а оставио је и крвав траг на огради.

Времешном Мирославу, због самоодбране и употребе оружја за које има дозволу, прети 10 до 15 година затвора. Вођен је на психолошку проверу, док су осумњичени за разбојништво пуштени да се бране са слободе. Тужиоци и новинари Мирославу су објавили пуно име и презиме, а разбојницима иницијале, што сликовито говори о стању ствари и третману жртве и разбојника.

Начин на који се одређују границе нужне одбране каже да то у великој мери зависи од културе и менталитета одређене средине. Док смо живели у социјалистичком друштву, живот је третиран као највиша вредност и могао се узети само у екстремним ситуацијама.

Наши судови још се нису отарасили таквог става и зато на неки начин још „штите” провалнике, мада Кривични законик Србије каже да дело које је учињено у нужној одбрани није кривично дело.

У капиталистичким системима, као што је амерички, нужна одбрана укључује чак и заштиту имовине, која је светиња, тако да је провалник у приватни посед лака мета наоружаном домаћину. И ако га убије, тужилац често не покреће процес, јер су закони на страни власника, идући дотле да од породице убијеног може да тражи наплату уништених ствари, на пример крвавог тепиха или поломљеног намештаја, па чак и утрошене муниције.

Један од главних аргумената који се код нас потеже у расправи о праву на самоодбрану јесте „пример Америке”.

Занимљиво је да је и део наше полиције, Синдикат запослених полиције, упутио допис Влади Србије с предлогом да се по хитном поступку усвоји закон о заштити приватне својине.

У образложењу овог предлога полицајци наводе да се у Србији сада дешава да многи грађани који штите своју имовину и породицу од провалника бивају кажњавани због нечега због чега их не би требало кажњавати.

„Како смо сведоци да су се у претходним годинама догађали трагични догађаји, да приликом провалних крађа страдају грађани и чланови њихових породица, а да се у многим случајевима догађало да грађани, штитећи своје чланове породице и имовину, нанесу телесне повреде или провалника лише живота у самоодбрани, а да потом добију затворске казне због законске регулативе, предлажемо усвајање закона о заштити приватне својине.”

Уз полицију су, видесмо, и многи грађани који сматрају да би измењеним прописима заштитили нападнуте, а нападачима ставили до знања да нема више шале. На потезу су законодавци.