Степинац на погрешној страни историје

Како је могуће да нечија биографија продукује материјал и злочинца и свеца? Да ли су његове присталице и опоненти толико ушанчени у својим рововима мишљења да је било какав дијалог беспредметан или га неки чак и славе управо због злочина који му се приписује? Неспорно је да је Степинац контакте с Павелићем одржавао док је Југославија још увек била у рату са Немачком. Такође, више пута је јавно у панегиричким беседама славио Павелића и НДХ. Након што је у Хрватској забрањено ћирилично писмо и затворене све школе СПЦ, Степинац у својим белешкама као позитивну особину Павелића истиче да у свему иде наруку Римокатоличкој цркви, као и да неће толерисати СПЦ. Врло брзо долази и до конфисковања имовине Карловачке митрополије, забрањује се придев „српски” и „сремски” у свим насељима и мења са „хрватски”, Срби православци у Загребу морају да носе плаве траке око руке, оснива се и Уред за рушење православних цркава, спроводе се убиства и оснивају логори уз друге застрашујући злочине над којима су се згражавали чак и немачки нацисти и италијански фашисти. Степинац је 1942. године постављен за викара усташке, домобранске и италијанске војске, а исте године постаје и члан Хрватскога државног сабора. На отварању Сабора држи говор у коме поново слави Павелића: „Поглавниче! Обнова Хрватског сабора доказом је ваше дубоке и живе свијести, одговорности, који големи терет желите подијелити са својим сурадницима.“

С друге стране, постоје сведочења да је Степинац помагао приликом спасавања нехрватског становништва из усташких логора. Д. Будисављевић, аустријска хероина која је учествовала у спасавању хиљада деце из усташких логора, у својим белешкама, међутим, наводи да је Степинац тек од 1943. године почео пружати озбиљнију помоћ, а да се пре тога или правдао да не може помоћи или у празно обећавао.

У преписци с водећим личностима НДХ указивао је на строге казне „које једнако погађају и криве и недужне”, затим да расни закони не би требало да се односе на покатоличене Јевреје, као и да би транспорт у логоре требало да буде хуманији. Доста цинично је спомињање „кривих и недужних“ у времену када се прогони и убиства спроводе због припадности другој раси, вери или нацији, као и проблематизовање на кога се расни закони односе, односно на који се начин врши транспорт у логоре, уместо критике самог постојања расних закона и логора. Његова једина озбиљна замерка упућена је у преписци Павелићу када, након убиства седам славонских свештеника, Јасеновац карактерише као „срамотну љагу за НДХ“. Врло често се на бази ових чињеница покушава исконструисати да је Степинац све време роварио против тадашњег усташког режима, као и да му је сам живот био угрожен. Међутим, Степинац је 1944. добио одликовање НДХ „Ред за заслуге – Велеред са звиездом“. Такође, иако је два пута (1970. и 1994) поднет предлог меморијалном израелском центру Јад Вашем да се Степинцу због тога што је спасао одређени број Јеврејa додели награда ,,Праведник међу народима”, оба предлога су одбијена, јер је за ову награду потребно да је приликом спасавања спасилац у опасност доводио сопствени живот.

У преписци с кардиналом Маљонеом од 23. маја 1943, поводом притужби које су стизале у Ватикан због злочина у НДХ, Степинац негира улогу католичке цркве у злочинима, указујући да је Римокатоличка црква заправо штитила прогоњене, злочине карактерише као инциденте неодговорних појединаца, мимо знања и у супротности с вољом руководства НДХ. Такође, у писму говори о „српској пропаганди”, а спомиње и српска зла и то у једном осетљивом моменту када се Срби у тадашњој НДХ брутално затиру. У извештају амбасаде Велике Британије из Београда од 1953. године се истиче да је Степинац одржавао „непотребно срдачне односе“ с немачким и италијанским окупацијским властима, као и с усташама, као и да није заузео јаван став против масакра над Србима.

Степинац је и пре рата Србе и Хрвате посматрао као конкурентне политичке субјекте у Краљевини Југославији. Такође, истицао је да би требало да се Срби окрену католичанству. Такви ставови, иако свакако екстремни, могу се и прихватити као легитимни, све до оног момента када своје отелотворење нису нашли у усташком покрету. Можемо рећи да постоји апсолутни консензус, који се не може установити ни поводом једног другог историјског догађаја, о злочиначком карактеру нацизма и фашизма, као једним од најмрачнијих пројеката зла у светској историји. Злочини почињени под усташким режимом НДХ најтамнији су кутови тог пројекта. Имати улогу у том систему једноставно значи бити на погрешној страни историје. Степинац је имао неспоран верски ауторитет, а као члан парламента НДХ био је, иако не кључна личност, неспорно и део њеног политичког система.

Жртве у НДХ нису били само Срби, већ и Јевреји, Роми, као и сами Хрвати антифашисти. Величања Степинца зато се не сме свести на сукоб Срба и Хрвата, већ се мора посматрати у контексту универзалних људских вредности према продуктима нацизма и фашизма.

*Истраживач сарадник Института за упоредно право, председник Удружења за заштиту уставности и законитости