Партизан као националнo благо

Успех кошаркаша Партизана снажно је одјекнуо и у еснафу којем припада Душко Вујошевић. Не памтимо када се селектор наше репрезентације Душан Ивковић на тако усхићен начин, јавно , изјашњавао о неком клупском достигнућу, истичући га као највећи резултат српске кошарке. Корак даље отишао је Божидар Маљковић, тренер који је четири пута освајао Евролигу и недавно изабран међу десет најбољих тренера Европе поводом пола века Купа шампиона. У разговору за наш лист, апострофирајући изјаву председника Републике Српске Милорада Додика, да држава мора да стане иза оваквог успеха „црно-белих”, направио је интересантно поређење и послао поруку истине и разума надлежнима:

– Србија мора да прогласи Партизан за државно благо, нешто слично као што је национални парк, – истиче Маљковић.

И неколико дана после фантастичног успеха Кецмана и другова против Панатинаикоса, клуба који је Маљковић први довео до европске титуле, емоције снажно извиру из сваке речи једног од најбољих тренера које је Европа икад имала.

– Подсетио ме је Партизан по много чему на моју Југопластику. Јавили су ми се многи пријатељи тренери и исто то рекли. Сетио сам се у трену Минхена 1989. и финала са Барселоном. Претходно су нас три пута добијали у сезони, последњи меч у фебруару изгубили смо чак 26 разлике, а у априлу, на мој рођендан, била је утакмица одлуке, финале „фајнал-фора”. На сличан начин као ми тада, Партизан је победио Панатинаикос и вратио веру у снагу наше кошарке. Играли су сјајно у свим сегментима игре, за кошаркашке уџбенике, – хвали „црно-беле” Маљковић.

А да ли је цењени стручњак био изненађен зрелим и моћним издањем изабраника Душка Вујошевића ?

– Искрено, јесам. Мислио сам да не могу да одиграју тако хладнокрвно. У свакој акцији су деловали као озбиљан тим. То је случај када неко са екипом ради одлично, тако да се скраћује неопходно време за сазревање игре и играча. Значи, не добро или врло добро, већ одлично. А тако ради Дуле Вујошевић.

Модел братства

Континуитет је друга тачка успеха Партизана. Шест година (исто толико титула) Вујошевић готово донкихотски, уз много препрека и ограничења, пре свега финансијских, крчи пут до коначног тренерског признања и свог ремек дела. Маљковић га већ сврстава у галерију у којој „излажу” великани.

– Раније су тренерска имена били синоними клубова. Када кажеш Аца Николић, асоцијација је била Варезе, за Кондрашина, Спартак из Лењинграда, за Бошу Тањевића, Босна, Пива Ивковић је био оличење Радничког. Значи, правим тренерима и људима дати кључеве од куће у руке и не бринути шта ће бити с кућом. Партизан, то је Дуле Вујошевић!

А затим, Маљковић истиче Партизанову лепоту игре, која толико подсећа на златно време наше кошарке, саткано од одговорности, шмека и лепршавости.

– Постоји обавезни део игре , а то је чврста одбрана, а у нападу до изражаја долази креација играча коју називам одговорна импровизација. Кад за четрдесет минута игре тако млад тим направи само три глупости , то се граничи са фантастиком. Али, за то нису заслужни само кошаркашки елементи. Партизан, а ту мислим на Вујошевића и стручни штаб, играче, председника Даниловића и генералног секретара Тодорића, функционишу по моделу братства. Ја сам то успео да направим у Лиможу и биле су ми потребне четири године. То је пројекат, а њих данас, нажалост, има јако мало у европској кошарци.

Враћа се Маљковић на бригу друштва о највећим вредностима и упозорава на последице.

– Да ли је Партизан најбољи тим, јесте. Да ли је дуго година ту где је, јесте. Па, шта чека држава. Дајте паре господо, а Партизан их сигурно неће расипати. После овог успеха Вујошевић ће без сумње добити милионске понуде напољу. Хоће ли отићи. . . Зависи од државе. Да ли ће други радити исти посао као он ? Ја мислим да неће. Зато на време треба то решавати. Јесам Звездаш, али треба рећи истину: Дуле и играчи Партизана су постали светионик поштеног рада и професионалци у извршавању обавеза.

Ништа није немогуће

Маљковић добро познаје шпанску лигу, а шест месеци је био тренер Таукерамике, Партизановог ривала у четвртфиналу Евролиге. Помоћи ће радо саветима Вујошевићу уколико за то буде потребе:

– Рекао сам Вујошевићу, пошто смо често у контакту, да је победа над Панатинаикосом најважнија зато што је ставила печат на сазнање да ништа није немогуће. А тај печат су ударили он , играчи и публика. У том контексту треба гледати на оно што долази, а то је Таукерамика. Наравно да могу да елиминишу шпански тим који је по индивидуалним квалитетима страшно јак и код куће и на страни. Али као свака екипа и Таукерамика има слабости и не сумњам да ће Партизан знати да их нападне у та рањива места.

Вујошевић је изјавио да је Партизан сада европски, али да би и српска кошарка добила тај епитет неопходно је да и остали клубови подигну главу из просечности, Црвена звезда пре свих. Божидар Маљковић невесело говори на ову тему.

– Као старом звездашу, који на Малом Калемегдану има доста пријатеља, пре свих Бранка Ковачевића и Стеву Караџића, тешко ми је да анализирам тим. Резултати су изнад могућности тима и мислим да ни ја не бих успео више да постигнем да сам преузео овакав састав. Тим јесте врло добар, али није одличан, што очекују присталице клуба. Очигледно је да Звезда има и друге проблеме, а ја нећу да дирам клуб. Као човек који је тамо провео шест година са Жеравицом и Батом Ђорђевићем, волео бих јаку Звезду. То је, уосталом, увек било и у интересу српске кошарке.

Од одласка из Таукерамике прошлог лета, искусни стручњак је на одмору, једном од дужих у каријери. Недавно се на позив Небојше Човића и Ратка Радовановића вратио на паркет . У, како каже, регрутном кошаркашком центру ФМП-а, помагаће, без накнаде, у развоју будућих асова. Има спаковане кофере и уколико се појави клуб са интересантним пројектом, спреман је да се професионално ангажује.

– Занимљиве понуде за сада нема. Не мора то да буде клуб који се такмичи у Евролиги. Важно је да као тренер могу да нађем свој спортско-економски интерес. За сада таквог клуба нема, а ја баш не смем да се играм каријером. Морам имати добре процене, без грешке. Међутим, не журим, добро ми је. Сада сам већ близу кошарке, а обећао сам и пријатељима из Ваљева да ћу да им помогнем. Драго ми је што ће овај град поново имати прволигаша. Без обзира ко буде тренер, договорили смо се да дођем неколико пута и одржим тренинге. У Србији има доста младих играча и моја мисија је да им помогнем као и младим тренерима који желе да напредују. Никог нећу да одбијем. Едукација је бесплатна, једино не знам колико ћу имати времена због честих путовања, – рекао је Божидар Маљковић.

------------------------------------------------------

Маринина забрана

Не треба трошити речи колики је био непосредни утицај Божидара Маљковића да његова ћерка Марина крене очевим стопама. Афирмисала се у Ушћу, а сада предводи најбољи српски женски клуб, Хемофарм. Оцу је драго што Марина самостално гради своју животну и кошаркашку причу и не дозвољава било какво мешање ауторитета.

– Не идем у Вршац да гледам тренинге и утакмице јер имам забрану од ћерке, а то су јаке забране. Ко има ћерку, разуме. Чиним само оно што ми је дозвољено. Много разговарамо о кошарци, организацији и процесу тренинга. Међутим, тактику Марина комплетно ради сама. Видим да јој иде и да је задовољна. А ако је њој добро и мени је.

------------------------------------------------------

Дворана по Аци Николићу

Не може да се помири Маљковић са чињеницом да највећа спортска арена у Београду још није добила име највећег кошаркашког ума, професора Александра Николића, ког је још давно назвао патријархом наше кошарке. Покренуо је иницијативу, добио обећања српског политичког врха, али негде је стало.

– Замолио сам лично људе који воде државу да се заложе да „Београдска арена” носи име професора Николића. Нема потребе да износим веће аргументе за оца наше кошарке и човека који је изабран у америчку и Фибину Кућу славних . Али, изгледа да нисам успео и да треба још јаче да се борим. Осећам да сам остао сам, напуштен од пријатеља и зато тражим широку подршку, – огорчен је Маљковић.

------------------------------------------------------

Желим да помогнем Ивковићу

Много је било спекулација да ли ће Маљковић прихватити позив Драгише Вучинића да учествује у раду Стручног савета.

– Обећао сам мом бившем играчу Вучинићу да може да рачуна на мене у раду Стручног савета. Исто важи и за селектора Ивковића. Он најбоље зна какав сам био према свим досадашњим селекторима. Као тренер Југопластике помогао сам му максимално. Сећам се године у којој смо освојили три трофеја. Само што сам распустио екипу позвао ме је селектор Ивковић и замолио да у Котору одиграмо утакмицу. Скупио сам момке који су се већ разбашкарили по острвима и спаринговали смо репрезентацији. То нико не би урадио.

------------------------------------------------------

Каријера

1971/79 – Ушће

1979/1981 – Раднички Београд

1981/1986 – Црвена звезда

1986/1990 – Југопластика

1990/1992 – Барселона

1992/1995 – Лимож

1995/1997 – Панатинаикос

1997/1998 – Расинг (Париз)

1998/2003 – Уникаха

2004/2006 – Реал

2007 – Таукерамика

------------------------------------------------------

Трофеји

Четири Евролиге (две Југопластика, Лимож, Панатинаикос)

Куп „Радивоја Кораћа” (Уникаха)

Интерконтинентални куп (Панатинаикос)

Три титуле првака Југославије (Југопластика)

Три Купа Југославије (Југопластика)

Првак АЦБ лиге (Реал)

Шпански Куп краља (Барселона)

Грчки куп (Панатинаикос)

Тренер године Европе (1989. и 1990)