Највећа срамота у српском спорту

Обележавање 107. рођендана Олимпијског комитета Србије (ОКС) поклопило се са истеком рока за избор председника ОКС-а који предвиђа Међународни олимпијски комитет (МОК), а то је шест месеци од завршетка Олимпијских игара у Рио де Жанеиру. Председник ОКС-а није изабран у децембру, како је било предвиђено, јер скупштина није имала кворум, што су у тој организацији тумачили политичким притисцима, да би се кандидат већине савеза (Иван Тодоров) избацио из трке у име неког ко је по вољи актуалне власти.

Потпредседник ОКС-а Жарко Паспаљ је јуче отворио душу у мери, како је нагласио, у којој може, имајући на уму то да наступа као функционер „најзначајније спортске организације у земљи”.

Сваки национални олимпијски комитет би до сада требало да има изабраног председника, шта се догађа са изборима у ОКС?

– Мораћемо да сачекамо још мало. Да смо се ми питали, имали бисмо председника још у децембру. Онда су „силе осовине” одлучиле да изађу с ових традиционалних основа, које нам налаже матична кућа (МОК – прим. аут) и неки статути и одлучили су да све иде у неком другом правцу. Да будем искрен, сви се врло тешко сналазимо у свему томе – рекао је Паспаљ у хотелу „Москва”, у разговору с новинарима, непосредно после сечења олимпијске торте са бројем 107.

Имали сте прилично емотивну изјаву после бојкота изборне седнице Скупштине ОКС. Да ли сте се „охладили” у међувремену и шта мислите уопште о тренутној ситуацији у вези са овим изборима?

– Мислим да је све још горе. Јако је тешка ситуација кад оно што емотивно није најбоље да кажеш, и кад наступаш штитећи кућу у којој смо били осам година, највећу спортску организацију у овој земљи... Кад покушаваш да будеш негде у средини, а то те никада лично не задовољава. Тако, једно је оно што бих рекао као потпредседник ОКС-а, а друго што као Жарко Паспаљ, да је ово највећа срамота која се десила у последњих десет година у спортском свету код нас. Типичан пример да је све могуће, да апсолутно никакве вредности не постоје, а посебно вредности које су биле у последњих осам година. Да не испадне да омаловажавам претходнике, који су такође урадили велики посао. Ипак, ово што се дешава последњих неколико месеци, ово је преседан ван преседана. И још увек се јако бојим да ово неће изаћи на добро.

Да ли се назире епилог, ко би могао да буде нови председник ОКС-а?

– То је јако тешко проценити из простог разлога – претпостављам и да је јавност упућена у све – у којој се фази тренутно налазимо, јер ово је последњи дан јавне расправе о новом статуту, коју су иницирале одређене спортске куће и тражиле да малтене не постоје никакви услови ни за једног члана Олимпијског комитета, почев од председника и генералног секретара. Што значи да могу да дођу Пера, Мика, Жика, било ко... Неко ко никада није видео спорт ни на телевизији и да буде равноправно кандидат за било коју од тих позиција. Већина је тражила промену услова само за избор председника, што мислим да је адекватан скандал, из простог разлога што су имали девет година да траже тако нешто, а нико се није сетио. Последња промена усаглашавања статута је била у априлу прошле године, када се усклађивао с новим Законом о спорту наше државе, ни тада нико није имао ништа... И онда су се сетили два дана после било чега. Потпуно је јасно да то није могло да иде неким путем који је у оквиру правила и начина на који се то до сада радило.

Да ли ово доживаљвате, евентуално, као лични пораз или пораз организације?

– Ни једно ни друго. Ми смо се строго држали онога, што је и Владе (Дивац) захтевао од првог дана кад је дошао на чело ОКС-а, да буде строго спортска прича, да се бавимо спортом, да доносимо добре идеје, да направимо неке ствари које ће унапредити и побољшати однос према спортистима, све оно што им је потребно да би постигли добре резултате. Ми смо се ових осам година практично бавили само спортом. У овој земљи бавити се осам година било чиме без неких других утицаја је јако тешко, уз једну релативну сарадњу с Министарством омладине и спорта, што је како-тако функционисало. Лично мислим да је све, што се нас тиче, било јако добро и да смо поставили неке нове стандарде, ко год буде после нас од сада па надаље. И није проблем да буде било ко, само не на овакав начин, на лош начин који нема никакве везе са спортом. Ово превазилази све што смо радили протеклих осам година, како смо и учили друге да се попнашају.

Има ли некаквих реакција из МОК-а, шта они кажу?

– За сада не. Нормално, они су обавештени да се код нас нису одржали избори у децембру, зато што није постојао кворум, уз благо, детаљно обавештење да је једини прави кандидат у том моменту (Иван Тодоров – прим. аут), кога је подржавало 27 или 28 савеза, на крајње волшебан начин преко ноћи изгубио ту подршку. За сада се не мешају. Вероватно чекају да виде шта се дешава, шест месеци је истекло. Да ли ће се заинтересовати што се овде догађа нешто другачије, то не могу да тврдим. На жалост, ово превазилази све што је до сада било и не бих се изненадио да буду неке, да не кажем мере, али довољно је и да се помиње да се овде нешто овакво дешава. Била би велика срамота да се потре све оно што је Владе Дивац, понајвише својим именом, успео да унапреди у односима с тим људима у МОК-у, што је заиста фантастично. Тежину наших резултата видеће сви они који доћу после нас, који ће све ово морати да раде испочетка. Дивац је такав човек, препознат у свету, носи ту харизму, лако комуницира с људима. Нисам сигуран да је неко постигао толико на том плану као он. Ако ме питате да ли су ове медаље у Рију и гомила медаља у последњем олимпијском циклусу, део и наших заслуга? Мислим да јесу. Али ми би требало да останемо по страни, а да у првом плану увек буду спортисти.

Шта је за вас у последњих осам година, откако сте у ОКС-у, највећа радост а шта највеће разочарање?

–Ако и ово што се тренутно догађа спада у тих осам година, онда немам дилему да је ово најгора ствар. Рио је био фантастичан успех, а у Лондону нисам био. Тако да је Рио нешто најлепше. Мислим да је осам медаља заиста огроман успех, тим пре кад видите конкуренцију.

Очигледно је да ће измена Статута ОКС бити први наредни корак. Шта ће бити највећа промена?

–Ако се усвоји само промена услова за избор председника, онда ту никаквих ограничења више нема. Све оно што је било: десет година рада у спорту, олимпијац, спортиста са стажом од 15 година... То више не постоји. Наметнуто нам је нешто што се зове „високо морално-етичка особа”, шта год то значило. А ко ће да одређује „високо морално-етичку особу”, претпостављам да није тешко погодити. И, нормално, да није хапшен, да није у затвору и слично... Претпостављам да ће то да испуне некако, а већ оно око познавања језика биће мало теже.

Мислите да је неопходно да кандидат за председника ОКС буде олимпијац од главе до пете?

–Ако желиш да будеш председник или генерални секретар ОКС, за то морају да постоје услови и није спорно да они могу да се мењају. Проблем је то што је тај статут изгласан од наших претходника и мислим да је то исправно, да најодговорнија функција у спорту једне земље мора да има озбиљан спортски „бекграунд” и искуство. Мислим да је ово друго срамота. Све остало води ка закључку да ово нема много везе са спортом већ с неким другим стварима. У овом случају то је више него јасно. Претпоставка је да ће то бити једина промена у јавној расправи која се управо завршава, која је катастрофална и трагична. А онда се враћамо у нашу свакодневицу уравнотежености незнања и нестручности. Што бисмо се ми разликовали од укупне слике...