Србија сe оглушила о одлуку УН

Од смрти Зорана Новаковића преминулог у 25 години на Клиници за инфективне болести у коју је пребачен са Максилофацијалне хирургије са отеченом вилицом због инфекције зуба прошло је 14 година. Безмало седам је протекло откако је Комитет за људска права при Уједињеним нацијама у Женеви констатовао да су „почетни налази и вештачења садржали снажне индиције да стандардне медицинске процедуре у конкретном случају нису предузете и доводе до питања о постојању лекарских пропуста”, као и да „сматра да одређене чињенице представљају повреду обавезе Србије да истражи смрт жртве и да предузме одговарајуће радње против оних који су за то одговорни”. Можда најважнији став комитета јесте да се држава Србија обавезује да „спречи сличне повреде у будућности”. Одлука комитета објављена је 10. фебруара 2012. године у „Службеном гласнику”.

Две године после одлуке у Женеви, свих пет лекара који су пред Првим основним судом одговарали за несавесно лечење Зорана Новаковића ослобођени су одговорности. Пресуду Првог суда да Владимир Синобад, Милан Ромић, Иван Сјеробабин и Мирослав Вукадиновић са Клинике за максилофацијалну хирургију и Ебрахими Кераматолаха из Ургентног центра нису одговорни за смрт младића који никада раније није боловао, потврдио је Виши, а потом и Апелациони суд.

Правосудне институције, међутим, нису узеле у обзир одлуку Комитета за људска права при УН. Чак се поставља питање да ли су знали за поменуту одлуку и ако јесу зашто по њој нису поступили?

Марију и Драгану, мајку и сестру покојног младића, пре неколико дана, дочекао је нови шок. Одлуком Првог основног суда „изгубиле” су и у парничном поступку по тужби коју су поднеле против Стоматолошког факултета ради накнаде нематеријалне штете због душевних болова изазваних смрћу блиске особе. Пресудом су обавезане и да на име судских трошкова плате невероватних 750.000 динара. На ову пресуду уложена је жалба и поступак по њој је у току.

– Одлучиле смо да поднесемо тужбу јер држава није урадила ништа у овом случају – каже Драгана Новаковић.

Мајку и сестру настрадалог младића разочарало је што нико ништа није предузео после одлуке Комитета за људска права, што их нико није позвао на разговор и заједно са њима покушао да открије истину о Зорановој смрти, али и да спречи да се нешто слично икада више понови.

Она наводи да цео случај предуго траје, да се после готово деценију и по све „разводнило”.

– Треба покренути питање одговорности вештака. Општи утисак је да суд поступа бирократски и да, заправо, допушта да пресуде вештаци, а не суд брижљивом и савесном оценом свих доказа. Суд је од вештака очекивао да дају „коначну реч”, иако је њихов налаз и мишљење само један од доказа. У нашем случају, по природи ствари, вештаци су биле колеге оптужених, односно лекари Стоматолошког факултета – каже Драгана.

Предраг Васовић, пуномоћник породице Новаковић, наводи да „Зоранов случај”, свакако, обесхрабрује породице оштећених, не даје наду, нити пружа веру у српско правосуђе као компетентно и кредибилно да реши овај и сличне процесе.

– Као крајњој инстанци, обратићемо се и Европском суду за људска права у Стразбуру, али тек након што у Србији исцрпимо све дозвољене редовне и ванредне правне лекове – наводи Васовић.

Трагедија породице Новаковић почела је једне среде у марту 2003. године, када се Зорану испод зуба изненада појавио минијатурни оток. Одмах је отишао код најближе зубарке у насељу, која је радила приватно и препоручила му да пије антибиотик. Већ сутрадан, оток се проширио, а зубарка којој се поново обратио, дуплирала је прописану дозу лекова. Оток је увече почео да се шири и на врат, па је Зоран са сестром отишао код дежурног лекара у амбуланту „Мажестик”. Пошто га је прегледао, прописао му је пет најјачих доза пеницилина.

– Наше муке тек тада почињу. Исте вечери су у Ургентном центру одбили да Зорану дају инјекцију пеницилина. Хтели су и да нас врате и то с питањем да ли смо нормалне зато што због нечег таквог долазимо у ову установу. Рекли су и да то не спада у хитну терапију – прича Драгана.

Породица покојног младића није знала да пролазе најдрагоценији минути његовог живота. Тек сутрадан ујутру, у дому здравља, Зоран је примио прву инјекцију пеницилина. Затим су уследиле и остале, али оток се није смањио већ се спустио до кључне кости. После треће инјекције, поново одлазе у амбуланту „Мажестик” у којој их лекар, видно забринут, одмах упућује на Клинику за максилофацијалну хирургију. Тамо су младића примили као хитан случај.

– Изгледало је да је Зорану у петак било боље. А, онда увече  – шок. Зоран се тресао у грозници. Температура му се није спуштала са 39 степени – јада се сестра покојног младића.

Зорана су затим пребацили на Одељење за интензивну негу и реанимацију Института за инфективне болести Клиничког центра Србије. После само неколико сати, упркос напорима лекара, Зоран је умро.