Македонско искуство у кривом огледалу

Под утисцима са Светосавске академије у Скопљу, где је поново био један од беседника, историчар Чедомир Антић у тексту „Македонско искуство” износи властита запажања. То је наравно у реду и легитимно. Но, да ли свесно или не, Антић багателише сурову истину да, као ретко где у свету, Срби у Македонији, практично, пуну деценију, готово без литургијског и црквеног спомињања светитеља, „славе” национални празник Св. Саве. Шта верујући Срби имају од националног празника када немају могућности ни права на литургијско прослављање светитеља; када ни један Србин нема где да се на тај дан причести у канонској цркви, не рачунајући илегалне катакомбе у 21. веку, где су Срби такође ретки?

Зашто Антићу није било чудно што се ту крај њега у првом реду није нашло место и за неког црквеног великодостојника? Зашто, на пример, није било „архиепископа Јована шестог“, како је ословљавао у својим текстовима поглавара канонске, али од државне администрације у Скопљу нерегистроване православне охридске архиепископије СПЦ?

Не улазећи у позадину побуда за изношење дозираних примера за тезе о „македонском искуству“, истине ради, ваља се дотакнути конкретних питања. „Захваљујући преданом раду Демократске партије Срба у Македонији и других народних установа, и као последица јединства и свести о томе шта изабрани народни представници треба да раде, Срби су успели, без обзира на стране притиске и деценијско непријатељство према њима и Србији, да остваре споразум са званичном Македонијом“, наводи Антић. Тај „предани рад“ Демократске партије Срба, за деценију и по, искључиво у владајућој коалицији, најпре са СДСМ, па потом са ВМРО ДПМНЕ, апсолутно нема никакве додирне тачке с „јединством и свешћу“, а ни с резултатима рада „других народних установа“.

Српска национална права у Македонији су призната у мери као и свим осталим мањинским заједницама, на уставним основама Оквирног споразума из 2001, као резултат документа о миру после албанске оружане побуне.

Истина је да је Иван Стоилковић, лидер Демократске партије Срба у Македонији, посланик у Собрању 14 година. „Ако је Македонија, под притисцима САД, Британије и Немачке, и деловала против Србије, постојао је макар Иван Стоилковић да у Собрању гласа против признања независности 'Репубљик Косова' и против срамотне декларације о злочину у Сребреници...“, констатује Антић. Но, позната је истина и да је за то време, према званичним извештајима скупштинског билтена, „мој посланик“, забележио „учинак“ активношћу раван – нули. И на пленарним седницама и на скупштинским телима.

Поред обесправљености која се односи на слободу вероисповести (а гарантује је Европска конвенција о људским правима), овдашњим Србима узурпиране су и древне светиње.

Упркос слици за пример хармоније о којој пише Антић, пренебрегава се чињеница о тужном стању у образовању Срба, сведеном на пуку симболику (око 150 основаца у три преостале школе са одељењима на српском), култури, информисању...

Свакако је за похвалу то што на пруженом простору у „Политици” Чедомир Антић често анализира положај Срба у расејању, па и у Македонији. Али, приступ и употреба показатеља ваљда треба да буду засновани на реалности.

Културни центар Срба „Спона”, Скопље