Генерал и лауреат

У тренутку када није прошло ни годину дана од смрти нашег супруга и оца, професора Сима Елаковића, Слободан Дивјак у „Политици“ (4. фебруара) обнавља своју непримерену полемику која је усмерена против њега као филозофа, али и као човека. Тешко је пронаћи други мотив за овај недостојни поступак – осим незадовољствa због чињенице да није постао лауреат награде Радио Београда чији је директор био. Симо Елаковић је одмах одговорио на први Дивјаков напис у „Политици” (у додатку Култура, уметност, наука од 28. јуна 2014), али редакција тада његов одговор није хтела да објави.

Симо Елаковић је тада, између осталог, написао: „У суботу 28. јуна, у напису објављеном у 'Политици' под насловом 'Поразно самопонижење академске заједнице' подвлачиш како: 'У нашим жиријима из области теорије има доста људи који ни на који начин то не заслужују. Примера ради, у жирију за филозофску књигу године ‘Никола Милошевић’, налази се филозоф чији се највећи теоријски допринос своди на настојање да се корен туризма нађе у Марксовом делу’. Итд. Дакле, драги Слободане, прво си искључио моје књиге и радове у којима се бавим филозофијом, а потом си, у другом кораку, методом ‘селективног читања’ моју књигу под насловом Социологија слободног времена и туризма редуковао на конфузну и карикатуралну измишљотину: како је аутор у њој корен туризма тражио у Маркса, што би по Твом мишљењу требало да буде компромитујуће, не само за аутора, већ успут помало – са дозом ироније – и за Маркса. Књига – на коју сам иначе веома поносан, не наравно због властитог суда о њој, доживела је више издања, потоње на Економском факултету у Београду (2006), а користи се на више универзитета – посебно третира проблем односа човековог радног и слободног времена – попут филозофа као што су Лефевр, Хелер, Маркузе, те остали аутори критичке теорије друштва. Ту је, дакако, и Жорж Батај и многи други, чији се прилози овој проблематици у књизи разрађују и критички осветљавају...

У Твојим извођењима изостају, дакако, филозофски и научни критерији, уступајући место ‘креативним’ идеолошким тврдњама. Није никакво чудо кад неко једну идеологију замени другом. Дешава се. Али је, признаћеш, веома необично кад неко као Ти иронизује Маркса, стављајући га у карикатурални рам, Ти који си се, својевремено, текући каријеру, такорећи клео у њега, кад си своје теоретске супице грејао на његовој ватри, а поготову када си као прононсирани идеолошки жрец, идеолошки функционер – апаратчик у тадашњој кровној организацији Савеза комуниста подносио, 'ајде да не кажемо командујуће, али свакако усмеравајуће идеолошке пресеке и путоказне реферате, и које су по уходаној процедури експонирали водећи дневни листови, посебно незаобилазна 'Борба'!

Драги мој Слободане, сад кад сам се најзад и на властитој кожи осведочио шта за Тебе све подразумева метод ‘селективног читања (Канта)’, додатно сам уверен и да је жири за доделу годишње награде ‘Никола Милошевић’ сваки пут – а ти си се више година јављао на конкурс – био у праву што је наградио књиге које су по мишљењу тог жирија биле боље од Твојих.

П. С.

Звучи парадоксално, али је истинито, да би у ствари требало да будеш захвалан поменутом жирију што Твоје књиге – као тад актуелног генералног директора Радио Београда – нису награђиване, будући да би то био флагрантан конфликт интереса: да награду добије руководилац установе која конкурс организује и награду додељује. Испало би тако да Ти – као што је то својевремено радио пуковник Мобуту, унапређујући себе у генерала, промовишеш себе у лауреата. Жири је, дакле, и нехотице спасио Тебе ‘од самог себе’. Кажем: нехотице, јер се жири ипак руководио вредносним проценама приспелих књига.”

Сматрамо да је овај одговор и данас актуелан и да на прави начин објашњава о чему се у овој полемици заправо ради.