Добродошли у поглавље 26

Хрватска и Бугарска су повукле своје противљење, тако да могу да почну преговори са ЕУ о поглављу 26 – о култури и образовању. Да ли да се томе радујемо или има разлога за забринутост?

Стање у нашем образовању, генерално, а посебно у високом школству, нарушавано је деценијама. Мислите да је престрого ако кажем да живимо у „времену лоших ђака“? Да видимо детаљније.

Сазнајемо да је ученик средње школе на часу ошамарио наставницу. И шта? Ученик се исписао из те и уписао у школу у суседном граду. О ученичком насиљу, спаљивању дневника и другим неприхватљивим појавама већ се дуго говори. Јасно је да школа, од малих ногу, одсликава стање у друштву, а ђаци копирају родитеље и њихово резоновање: „Тата ће, сине, све то да среди.“

Какво је стање у високом образовању? Склони смо да све негативности свалимо на приватне универзитете и струковне школе. Али стварност је другачија: највеће афере, корупције и продаја диплома забележени су на државним универзитетима. Нисмо ваљда заборавили да је на Универзитету у Крагујевцу, још 2008, продато више од 100 диплома и за то оптужено 87 професора и студената, али до сада нико није осуђен. Већина професора је наставила да обавља функцију. На државном Факултету за спорт и физичко васпитање у Београду, на Вишој тренерској школи, од 2001. до 2005. издато је, па затим поништено, 2.350 лажних индекса, са приходом од 1,4 милиона евра, одузето 560 лажираних диплома, а због тога је добио отказ професор који је открио аферу. Судски је враћен на посао тек 2016. Више таквих случајева је забележено и на државном Факултету за спорт и физичко васпитање у Нишу, а кажњена су два професора. Од наводно плагираних доктората, већина је одбрањена на државним универзитетима, а једини поништен је на државном Правном факултету у Новом Саду.

Ако нам је један од циљева у транзицији и припремама за улазак у ЕУ – изједначавање приватне и државне својине, стимулисање раста малих и средњих предузећа у приватној својини, привлачење страних (приватних) инвестиција, санација и укидање пропалих државних и јавних предузећа, како то да желимо да уништимо приватне образовне институције? Очигледно, реформа и ригорозна дисциплина мораjу да важе једнако за државне и приватне универзитете.

Занемарујемо много важније проблеме. Између науке, високог образовања и привреде нема никаквог односа. Привредници, посебно приватни, воде се игнорантским принципом: „Зар да нам млади соле памет, када смо ми све ово стекли са својих десет прстију.“ Приликом уписа на факултете не води се рачуна о потребама привреде. Нема националне стратегије у тој области. Поједини, посебно државни факултети, у потрази за високим зарадама (код којих, кандидати „испод црте“ на пријемном испиту, плаћају школарину, чак већу него на приватним) уписују што више бруцоша, иако су на бироима за запошљавање стотине њихових дипломаца који не могу да нађу посао. За кога ми школујемо толике докторе, правнике, економисте, менаџере? Као бесплатан извоз памети на страна тржишта рада. Па већ смо их, од распада бивше земље, извезли око 600.000. Извозимо и наше шампионе на светским такмичењима из математике и природних наука. Докле ћемо иностранству поклањати инвестиције у школовање најбољих кадрова, без обзира да ли су то државне или инвестиције њихових родитеља? А, истовремено, због социјалног мира и штрајкова, држава на државним универзитетима продужава рокове и смањује број обавезних бодова, да би „вечити“ студенти коначно стигли до дипломе. Тако нешто је незамисливо у ЕУ и биће тема у предстојећим преговорима.

Још једна појава у високом образовању измиче јавној пажњи. На универзитетима и факултетима, чак више на државним, него приватним, уселили су се и држе наставу бивши политичари и партијски функционери, без истинског покрића за бављење професуром, са сумњивим, често лажираним референцама, који немају ни захтеван ниво, ни знање, да квалитетно уче уписане студенте. Каријеристички се, кроз канале политичке проходности, намећу и истискују квалитетни предавачи и професори без политичке или друге подршке. Осим њих, а то је карактеристичније за поједине приватне универзитете, у наставни кадар се угуравају пријатељи и рођаци власника или његових политичких и пословних пријатеља, разни „успешни менаџери“ пропалих државних фирми, који преко ноћи добијају звања и покушавају да држе наставу. Измишљају се нови предмети, према имену и презимену придошлих миљеника. Подсетићу да се озбиљан наставник на факултету, до звања редовног професора, спрема најмање 20–25 година, а ови „стручњаци“ то постају чим се појаве. Какве ће кадрове они ишколовати? О томе се не расправља.

Е, па, добро дошли у поглавље 26, о култури и образовању и „домаћим задацима“ које ће нам Брисел у овој области поставити као услов за улазак у ЕУ.

Редовни професор универзитета