Друштво искључених

Просечан грађанин Србије већ дуго живи с темељним осећањем да мало шта може да учини да би нешто променио у друштву коме припада. Он има осећај да су његове животне перспективе унапред чврсто одређене хроничном кризом свега и свачега, као и геополитичком позицијом коју његова држава има у глобалним оквирима. Он дубоко верује да су моћ и богатство резервисани само за „изабране“, „сналажљиве“ и разне друге које често описује погрдним именима. Уистину, границе његових моћи исцртане су његовим друштвеним и економским статусом, поседовањем или непоседовањем друштвених веза, могућношћу или немогућношћу избора у различитим сферама живота.

Ограничени домет деловања испољава се већ у породичном окружењу и понајвише се односи на могућност родитеља да утичу на своју децу, посебно ону у адолесцентском узрасту. Узрок ових ограничења лежи у потпуном недостатку породичне аутономије, односно у немогућности породице да се заштити од агресивних идеолошких уплива – политичких, економских, државних, друштвених.

Елем, одведох јуче своју седамнаестогодишњу ћерку код очног лекара због проблема са видом на који се жалила. Дијагноза – грч очног мишића због претеране употребе мобилног телефона. Терапија – мање времена испред „малог“ екрана. Ношење наочара само би погоршало стање. Нема шансе – одмах се узјогунила моја тинејџерка, претећи генералном пробом самоубиства уколико се одлучим да гашењем кућног интернет адаптера ја регулишем то време. Е, сад, да смо ми неко нормално друштво, ја бих могла да јој одузмем телефон, а ако покаже озбиљнији отпор, да је различитим васпитним методама „убедим“ да је то за њено добро. Да смо ми неко нормално друштво, у школама би била забрањена употреба мобилних телефона, школским управама не би падало на памет да уводе бежични интернет доступан свим ученицима, родитељима не би падало на памет да са децом преговарају око тога шта је за њих добро а шта не.

Међутим, ми већ дуго времена не живимо у „нормалном“ друштву, нити у уређеној држави. Ми живимо у држави која почива на генерацијама искључених, незаинтересованих и инертних; у друштву којем се непрестано подмећу ефемерне теме и проблеми, док су оне кључне обавијене велом запуштености и заборава. Ми живимо у систему који одавно третирамо као отуђену неман којој одговара њен статус недоступности и наше осећање немоћи.

Јер, да је другачије, никоме не би пало на памет ни да помисли да нпр. мења културну мапу Београда – да затвори Коларчеву задужбину или да угаси, припоји или шта већ уради са Студентским културним центром и са Домом културе „Студентски град”. Кажу моћници – много нам је два студентска центра! Па и јесте нам много када подижемо генерације младих људи које неће ићи на концерте, изложбе и трибине, генерације које неће свој став исказивати кроз музику, сликарство, стваралаштво, генерације које се неће сакривати по мрачним ћошковима баште СКЦ-а да би се љубили. Све то они неће радити јер јер ће бити утопљени у илузију друштва и симулацију активности коју им омогућавају друштвене мреже. Изнад свега, они се неће бунити, јер ће, чим погледају изван ограда тог свог, сигурног, виртуелног света, бити заражени осећањем немоћи коју ће видети код својих родитеља, наставника, комшија, пријатеља.

Виши научни сарадник у Етнографском институту САНУ