Српска свадба само пре подне у Војводини

Нови Сад – Некада су свадбе код Срба у Војводини биле само пре подне, јер сунце тада напредује и иде до свог зенита, па је и брачна заједница требало да иде тим путем. Зато је изложба „Хајде брате, купи свате – српска свадба и обичаји”, коју посетиоци могу да виде у Музеју града Новог Сада до 18. априла, отворена симболично у пет до 12, док још није подне, каже ауторка изложбе и виши кустос музеја Душанка Марковић. Званице су на улазу у музеј окићене рузмарином, понуђене слаткишима и ракијом. Корпице за узвратни гест ипак није било, али тамбурашке банде и „проводаџисања” – јесте, па је у том штимунгу пред публику позвана „госпођица директорка” Музеја града Весна Јовичић, да јој се бело платно веже преко груди.

Рузмарин, ракија, одлазак по кума, деверово откупљивање младе на дан венчања, скидање јабуке са висине, неки су од обичаја који су се у Срба задржали. Већина их се изгубила до Другог светског рата, док се они који су очувани разликују регионално, од Бачке, Срема до Баната.

– Српски свадбени обичаји спадају у најбоље очуване обичаје из животног циклуса – додаје Марковићева, која их је приказала кроз сцене и предмете из Музеја Новог Сада, других музеја, галерија и приватних колекција, уз пропратне текстове.

Уз старе фотографије и уметничке слике, изложени су свечани комади – младина капа од 96 новчића, велови, појасеви и цветни венци за косу, свадбени накит и посуђе, сандуци са девојачким миразом, дрвено корито са водом које су сватови некад морали да прескачу да би се скинуле чини, али се то и плаћало...

– То корито је понекад било велико па је требало напора да се прескочи, а онда су неки плаћали више да би им се склонило – прича ауторка.

Кад би младенци кренули на венчање, испред њих би се метлама чистио пут, јер се веровало да се тако растерују „негативне силе”. Зато се на венчање у цркву ишло једним путем, али се није враћало истим.

– Често се није знало ни којим правцем ће се ићи, него је то одређивао војвода или стари сват – објашњава наша саговорница.

Кроз изложбу се сазнаје да су војвода и војводиница свадбене улоге које постоје само у Срему, а то су најчешће младожењин зет и сестра, док стари сват или старојко представља другог сведока на венчању. У Банату је старојко стриц, ујак, зет или теча младожење, а у Шајкашкој зет, даљи зет или друг.

Кум као сведок венчања имао је важну улогу и у животу, па отуда „кум није дугме” и, још се каже, „бог па кум” и „бог на небу, кум на земљи”. Позиван је три пута на венчање и по њега се одлазило његовој кући или се дочекивао на пола пута уз музику. У Бачкој и Банату на свадбу је стизао са свирачима и кумовским момком, обично млађом особом шаљиве природе, који је испуњавао сва кумовска наређења. Кум је носио највећи поклон у виду „краваља”, корпе са печеницом, колачима и даром.

Највеселије у свадби биле су младожењине сестре и тетке које певају, подвикују и „кере се”. Његова браћа су девери, али је само један од њих, и то неожењен, „ручни девер” и носи унакрсно пешкире око себе. Некада је он куповао невести венац и вео за главу, рукавице, свадбени букет и ципеле.

На свадби су свирали гајдаши, касније и тамбураши и хармоникаши. Обичај је био да се током весеља одигравају игрокази, шаљиви скечеви, и збијају шале на рачун младенаца, поготово због прве брачне ноћи.

– Били су духовити, али увек су имали дозу еротике – каже Душанка Марковић.

Одлазак у брачну постељу праћен је војводиним разбијањем чаше, не би ли прво дете било мушко. У Сомбору су прву ноћ провели на тавану у љубави и „сласти”, а после им се намештао кревет у предњој соби, док су деца лупала у тучане шерпе и ћупове и говорила „колико разбијених ћупова, толико деце”.