Право на другачији став

Мост на Ади је већ неколико година тема расправе која се најчешће одвија на страницама „Политике”. Својим ставовима највише се јављају опоненти пројекта чија реализација, према саопштењима из градских служби, треба ускоро да почне. Један из низа ових написа објављен је у „Политици” од 19. марта под насловом „Право на град”, а потписао га је архитект Михајло Митровић.

На почетку свог текста, као увод у главну тему, аутор велича „победу грађана у борби за Пети парк”, што свакако, у овом случају, треба поздравити, али не и узети за општи образац у решавању урбанистичких проблема, што се истицањем овог догађаја малтене сугерише. Нико не може да буде против учешћа грађана у планирању градског развоја, али њихов утицај не би смео да пређе извесну меру, јер би у супротном било веома тешко да се, на пример, нађу места за јавне гараже или школе са посебном наменом или нађу решења за многе друге осетљиве планске потезе. Ових дана, ето, урбанисти управо морају да уложе много напора да увере становнике Блока 70 да „Скејт-парк” на обали Саве неће угрозити њихове животне услове.

Помињући „победу у борби за Пети парк”, арх. Митровић жали што слична победа није остварена и у борби грађана против изабраног моста на Ади, и поред тога што, како он тврди, „јавни интерес, струка и Београђани кажу: мост са сајлама је крајње неадекватан и непотребан за мали распон Саве”. При том иду и атрибути: „штетан”, „екстремно скуп”, „одраз скоројевићке разметљивости”, „сајла-мост”... И све то Митровић изговара у својству, тако испада, представника јавног интереса, струке и Београђана, с тим што није јасно како је утврђен тај „јавни интерес” и одакле је извучен податак о ставу (подразумева се – свих) Београђана. Најчудније је, ипак, навођење „СТРУКЕ” у улози главног и ауторитативног противника планираног моста. Ако то писац намерно заобилази, хајде да ја подсетим читаоце да су у жирију за избор идејног решења, поред других, ако смем то да кажем, стручњака, били проф. Никола Хајдин, мостоградитељ светског реномеа, и његов колега академик Бранислав Митровић, архитект из самог врха нашег неимарског стваралаштва. Није ли поприлично некоректно, да не напишем оштрију реч, одрицати овим личностима припадништво струци?

Као још један, који по ауторовој квалификацији због другачијег става, не припада струци, а и не представља никог другог до самог себе, ја могу да кажем да пројекат новог моста сматрам квалитетном подлогом за успешну реализацију. Његов троскок преко реке заиста делује импресивно, а носећи стуб својом висином и пратећом кабловском лепезом доноси ликовне врлине које могу само да обогате панорамску слику Београда. Као урбанистичка маркација овај импозантан објекат би се лепо придружио Торњу на Авали, Победнику на Калемегдану, Храму Св. Саве, „Београђанки”, Западној капији, Палати „Ушће”, Кули на Гардошу, а Ада Циганлија би њиме добила своју ефектну просторну ознаку.

Замерка да би висина пилона представљала опасност за авионе-запрашиваче више је шаљива него озбиљна. Исто тако, на примедбу да је оваква конструкција подложна терористичким нападима може да се узврати питањем: А који то мост може да буде сигуран при данашњој технологији ракетног оружја?

Неумесно је да се, као архитект, уплићем у расправу о цени моста, поготово што представници градских власти дају једне податке, а опоненти оваквог моста друге. Износећи исказе неких својих истомишљеника да би средства која би била утрошена за, како подсмешљиво каже, сајла-мост била довољна за бар два ако не и три другачија моста (?!), арх. Митровић се залаже за мост од простих челичних греда, или у народном поједностављењу – брвана. Таква брвна, да узвратим у истом стилу, свакако би морали да носе диреци пободени у Саву, па би Београд тако добио ћуприју са вероватно задовољавајућом функцијом, али далеко од савремених светских концепција мостова, а уз то и са незначајним естетским својствима. (Занимљиво је да такво решење предлаже архитект који је, иначе, своје стваралаштво доследно одржавао на равни далеко изнад простог функционализма.)

Но, било какво враћање целог подухвата на нови почетак несумњиво би изазвало велики губитак у времену, па би неминовни утицај инфлације могао да учини да се и са брвно-мостом премаши данашња сума намењена изабраном решењу. Отуда сматрам да не треба одлагати његову реализацију и да само треба пожелети да се он што пре укључи у београдски саобраћајни систем и допринесе ублажавању све већих проблема на интерним и транзитним комуникацијама у нашем главном граду.