Валцер с Русијом

Путинов наследник у Кремљу Медведев има узвишену амбицију да живот Русије подреди владавини закона. Он каже, Русија је „земља правног нихилизма”, и почиње дужност говорећи да ће подвргнути извршну власт контроли судова. Медведев је свестан тежине задатка, у средини наученој да закон постоји да се не би поштовао већ злоупотребио. Али циљ му је да се Руси увере да без тога „не може бити нормалног развоја нашег друштва или државе”.

План је опсежан. Медведев ће почети тиме што ће спречити да се на судско одлучивање утиче са стране, „било да то (чини) старешина села било председник земље”. Он верује да ће се тиме сузбити корупција, економија ће добити боље услове и створиће се услови да заживи демократија. („Русија је европска земља, и Русија је апсолутно способна да се развија заједно с другим државама које су изабрале демократски пут напредовања!”)

Државничке идеје новог шефа Русије саопштене су у његовом интервјуу „Фајненшел тајмсу”, строгом и суздржаном листу, који је овога пута допустио да у односу на Медведева и нешто оптимизма гласила пробије између објављених редова. На пример, опаском да је реч о таквим реформским амбицијама у руској домаћој политици да „то заслужује западну пажњу”. И да је руски „циљ вредан подршке”.

Оптимизам, унет у атмосферу избором Путиновог изабраника није, показало се, нешто чему су „подлегли” само новинари. „Вирус” се докопао канцелара Немачке госпође Меркел, а онда, изгледа, и председника Француске Саркозија, па могућно је и Мађара и још појединих Европљана, који су одједном суздржани у подршци предлогу да се Грузија и Украјина пропусте степеник ближе чланству у Атлантском пакту. У питању је приступ Кијева и Тбилисија тзв. акционом плану чланова, чиме се доспева пред сама врата пакта. Америка је обећала да ће се та улазница уручити у Букурешту, идуће недеље.

Познато је шта о кандидатури два прва суседа мисли Москва. У Кремљу, примивши Јушченка, Путин је шефу Украјине рекао да је „ужаснут” мишљу на оно што би се Украјини могло догодити, у случају да се са украјинске територије циља оружјем у Русију.

Госпођа Меркел је прва из ЕУ која је дошла да Медведеву пружи руку као изабраном председнику Русије, већ после 2. марта. Тиме је много речено о блискости Немачке и Русије. Немачки капацитет партнера Москве у Европи, омогућио је гошћи да од Путина и Медведева чује пуну верзију руске истине о случају. Значи, не само чиме Русија прети (браниће се потенцијалом укупне моћи), већ и „филозофију” целе ствари – где она себе види као друштво, шта мисли о будућности и себи као сили, како доживљава Европу, како свет, и шта су у таквом светлу њени интереси.

Са становишта јавности, то је све и није ништа, јер о разговору нема појединости. Појединост је да је Берлин, сместа по повратку лидера почео акцију шаљући сигнал „против”. То „против”, кориговано је не нешто касније у „против журбе” (формулом „не, да ли – већ, када”). Свакако, не већ сада у Букурешту.

Став Берлина је да се Русији пружи прилика, да Медведев проба и оствари то о чему говори. Логично је да би притисак експанзијом према руским границама користио противницима његових реформи, унутар ресора силе. У табор је прискочио и шеф дипломатије Француске Кушнер. Нашао је да је промена у Кремљу могућност и за Запад, проба да с Русијом ради на „заједничкој будућности”.

Заплет је у томе што је председник Грузије Сакашвили у међувремену био у посети САД, и као и Јушченко, добио сигнал „зеленог”. САД бране оно што је Грузинима рекао генерални секретар пакта Де Хоп Схефер (2007) да „ниједна нација, било велика или мала неће имати вето над процесом ширења НАТО”. Сада има оних којима се чини да Берлин и Париз износе на сто вето Русије. Немачка и Француска су тобоже подлегле настојању Москве да убаци кост раздора и древну Европу расколи од тзв. нове.

„Букурешт” почиње а шав се види. Канада, Балтик, Пољска, Чешка, Словачка, Румунија, Бугарска и Словенија огласиле су се писмом генералном секретару пакта. Траже да се Грузији и Украјини отворе врата. Међутим, на папиру нема и потписа Мађарске. Сада се нагађа, нема ли после Берлина и Париза, и Будимпешта неку своју „источну политику”.

Укратко, као два Атлантска пакта у једном. А оба заокупљена бригом да се то не види. Макар доктраје свечаност.