Шта да се пише?

Шта човјек да пише, на који начин да изрази своје мишљење о нечему, како уопште да има слободу да мисли када се око њега свакодневно креира амбијент у коме постоје само два доминантна мишљења и става око будућности земље.

О чему да пишем? О моди? Кулинарству? Временској прогнози? Хороскопу? Шта год да почнем, јасно је да у ствари избјегавам да се такнем главне теме, која тако бахато бруји ових дана из свих медија.

Два политичка табора, као два овна на брвну, не дозвољавају међусобно никакав компромис.

Искуство ме научило да када је дерби између Звезде и Партизана, најбоље је носити шал ОФК Београда. У најгорем случају гледаће вас као будалу.

Свима су пуна уста цивилизацијских вриједности, једнима је то суверенитет, другима Европа, а и једни и други заборављају на најважнију цивилизацијску вриједност.

Поштовање неистомишљеника.

Све дотле док се неистомишљеници презиру, мрзе, опањкавају, док се не бирају средства како да се њихово мишљење обесмисли, док се траже начини како неистомишљеника да осрамотиш и провучеш кроз блато, плашим се да ће бити потпуно свеједно да ли се гурамо под скуте НАТО-у или Русима, да ли ћемо бити дио Европе или Азије, или ћемо бити неко истурено афричко одељење.

По ко зна који пут када се држава налази пред неком комплексном одлуком политичари уз помоћ медија крећу да хушкају своје присталице против „оних других”.

Смисао избора је ваљда да, када се нека власт изабере, онда она преузима одговорност за догађаје који слиједе.

Овдје сведочимо о томе да одговорност нико не преузима. До које мјере ће ескалирати антагонизам између два виђења будућности Србије? Да ли сам ја једини који страхује од сукоба између сиромашних „патриота” и сиромашних „издајника”, док се богате „патриоте” и богати „издајници” башкаре на својим јахтама и базенима, са безбједне дистанце гледајући како уморни, разочарани, сиромашни народ подјељен у два табора проглашава један другог за кривца. Комшија комшију, снаја свекрву, брат брата.

Не би било први пут.

Клинци се по школама већ бију сјекирама. Шта ће, мисле да је то нормално.

Драги политичари, смирите лопту. Ако почне срање, ви ћете, као што је у нас вазда био обичај, да сједнете у ваше мале авионе и зависно од политичког афинитета да се склоните у Лондон или Москву.

А шта ће народ? Или можда мислите да ви као политичка елита заслужујете бољи народ?

Мало више водите рачуна о душевном стању ваших грађана, а мало мање о својим амбицијама да уђете у историју. Питајте мало колико је повећан број нервних болесника последњих мјесец дана.

Или се предизборне кампање финансирају од продаје љекова за смирење?

Не би ме чудило.

Не брините, нећете завршити у читанкама ни као хероји, ни као издајници, ни као реформатори. Вријеме култа личности срећом је иза нас.

Ви исти сједите у фотељама већ 20 година.

Од прошлог миленијума! Признаћете, чак ни опозиционе фотеље нису биле неудобне све ово вријеме.

Појавиће вам се неки неочекивани кандидат, сасвим нов, човјек кога добро знате, али никада није хтио да се бави политиком, него сте га ви својом кратковидошћу натјерали.

Узеће вам гласове испред носа.