Чак Бери из будућности

Ако говоримо о Чак Берију, онда крећемо обрнуто. Од филма „Повратак у будућност”, кад се главни јунак Марти Макфлај (играо га је Мајкл Џеј Фокс) враћа у педесете године 20. века како би средио да његову мајку не освоји нека будала него његов отац и да се он роди. Сви се сећају сцене кад Марти скочи на бину и почне да свира композицију Чак Берија, а један из оркестра окрене телефоном Чака и каже му да слуша ову генијалну музику.

Ствар је у томе да је стил Чак Берија, иако има основе у блузу, толико оригиналан као да је дошао из будућности. Толико оригиналан и пријемчив да је одмах постао популаран иако га власт није желела, али по америчком – ако не можеш да га победиш, прикључи му се – полако је почела да пушта ту „разуларену руљу” да влада светом.

У Београду почетком шездесетих година (мало смо каснили са Америком, ближа нам је била Енглеска са „Шедоузима” и Клифом Ричардом) полако је тај стил кретао. На игранкама Зоран Мишчевић је редовно певао неколико његових стандарда и то би обично био и крај игранке јер је народ толико лудео да су дежурни у школама прекидали игранку као у Америци.

Да није било Чака Берија, не би било ни „Ролингстонса”, а његов допринос је велики и у ритму и блузу.

Да није било Чака, музика би каснила бар десетак година, а можда и више.

Ко зна можда су му ипак неки ванземаљци дотурили неки снимак од касније јер је невероватно да измислиш нешто револуционарно тек тако.

Ипак, нек’ мирно путује и открије још нешто ново што ће нас тамо дочекати па да лудујемо сви заједно.

Аутор текста је композитор и члан некадашњих састава „Силуете” и „Елипсе”