Енглески пацијент, индијски доктор

Као симбол снаге и брзине, јагуар има посебно место у митологији Северне и Јужне Америке. А као угрожена врста, од ове недеље, ова звер је и брига Индије.

Али само метафорично – у овом случају реч је о „јагуару” бренду аутомобилске индустрије некад поносу Британије, а у последњих 18 година главобољи Американаца. Тек, стицајем разних околности, „џег”, како му власници тепају одмила, изнет је на пијацу на којој је брзо нашао купца.

Историја „јагуара” и вест о трансакцији којом је дошао у руке Индијаца занимљива су прича на фону глобализације, прича у којој се срећа главних актера окреће, са завршетком који је, у овом моменту читања, тешко докучити.

Познат по елегантном стилу и спортским перформансама, бренд је зачет још 1933, али је синоним луксуза британских виших класа из „старог света”, који је цењен и у новом постао тек после Другог светског рата.

Врхунaц доживљава када и британска култура постаје у целини глобализована, са популарношћу „Битлса” и „Ролингстонса”, дакле током шездесетих. Слава ће некако трајати и у следећој декади, али осамдесете доносе све јачу конкуренцију из Немачке и Јапана, а срећу почиње да квари и јака фунта. Власници и менаџмент спас из растућих невоља почињу да траже у неком партнеру. Највише заинтересован за тако нешто био је амерички Форд. Посао је склопљен 1990. Уз „јагуара”, у пакету је била још једна британска аутомобилска дика: „ленд ровер”.

Форд у то време купује навелико: у корпи су и „астон мартин” и шведски „волво”, све познате марке које су у горњем врху понуде америчког мултинационалца који је најзаслужнији за аутомобилизацију планете. Али, ове интеграције извршене са амбициозним намерама, као да су дошле у погрешно време, када се показује да су други, опет Јапанци и Немци, некако предузетнији и умешнији.

Форд је ипак прекасно схватио да је купио фабрику чији су технолошки темељи постављени још пре рата, са превише радника. Пословни графикони му се из ових (и много других) разлога стрмоглављују, док конкурентски расту. За 18 година Форд није успео да свари „јагуара” (са „ленд ровером” је био нешто боље среће). Суочен са чињеницом да је у последње две године укњижио 15 милијарди долара губитака није му преостало ништа друго него да се онога што је купио са великим плановима ратосиља по упола мањој цени од оне коју је својевремено платио.

И ту се појављује Тата. Најстарије име индијске индустрије (које има исто значење и на српско-хрватском и на латинском, пољском и зулу језику), бизнис који је утемељен на текстилу далеке 1869, да би се до данас развио у мултинационални конгломерат са више од 90 компанија у седам бизнис сектора: хемији, комуникацијама и информатици, енергији, инжењерингу, челику, аутомобилима и, наравно, трговини.

Муштерије Тате су како они са дубоким џеповима, тако и они са ситнишем. Један је од, примерице, највећих произвођача чаја на свету (власник чувених британских брендова овог напитка), води ланац хотела (ноћ у бомбајском „Таџ махал паласу” може да кошта и три хиљаде долара, али у неком другом се пролази и са мање од 40), познато је светско име у челику, камионима и тракторским приколицама, а недавно је светски публицитет Тата добила представивши најјефтинији ауто на свету, који кошта само 2.500 долара...

Дакле, док британска индустрија уздише за старим добрим временима, индијска се радује новим. Пошто је у првих неколико деценија од стицања независности (од Британаца) носио букагије државне контроле и драконске бирократске регулативе која је прописивала све – од цена сировина, до обима производње и инвестиција – индијски бизнис ослобођен тих окова од почетка деведесетих просто узлеће. Уместо да буду куповане, индијске куће почињу да навелико купују. Тата пре свих – своје озбиљне намере убедљиво је демонстрирао када је прошле године избројао 13 милијарди за Корус групу челичана, која је, игром случаја, такође лоцирана у Британији.

Са „јагуаром” и „ленд ровером”, енглески пацијент добија индијског доктора. Има додуше и песимистичких коментатора који сумњају да ће Индијци успети у ономе у чему нису Американци – да од једног лошег бизниса направе профитабилан, закључујући да је Ратан Тата, данашњи председавајући империје, себи купио само скуп хоби који Форд није могао више себи да приушти...

Видећемо – засад је извесно само да „може да буде, али не мора да значи”. Оно што је неспорно, то је да је Индија, са 104 милијарде долара, други по величини инвеститор у Британији и да је дошло дотле да једна компанија из бивше колоније спасава славне брендове некадашње метрополе. То није прошло незапажено ни у Лондону ни у Делхију, разуме се, са различитим осећањима.