Друштво у појединцу

Циљ сваког родитеља је да његово дете једног дана израсте у функционалну одраслу особу. Васпитање је процес изградње самосталне особе, одговорне према себи и другима, која довољно добро функционише у људском друштву.

Процес социјализовања се заснива на томе да дете меморише, то јест интернализује родитељске фигуре које му у различитим ситуацијама упућују одређене поруке којим захтевају од њега да се понаша на прихватљив начин.

На тај начин се стварни, „спољашњи родитељи” претварају у психичку структуру детета коју можемо назвати „унутрашњи родитељ” или супер-его. Иако су родитељи и њихове поруке темељ овог процеса, он обухвата и све касније ауторитете који „насељавају” дати део дететове психе.

Строго гледано, дете не усваја друштвене норме као такве, већ усваја породичне норме, вредности и погледе на свет. Да би социјализација била успешна, мора да постоји довољна сагласност између породичних и норми ширег друштва. Ако дете одраста у породици чије су норме у већем нескладу са нормама ширег друштва, онда ће то дете бити прилагођено породици, али неприлагођено широј заједници у којој треба да функционише када одрасте.

Један проблем је када су породичне норме далеко испод стандарда шире заједнице. У том случају дете ће имати проблема у изванпородичном друштвеном функционисању, од вртића, преко школе, све до одраслог живота. Оно ће бити означено као „несоцијализовано”, са „поремећајем у понашању”.

Када су породичне норме значајно изнад норми шире заједнице, тада настаје сасвим супротан проблем. И ова деца, иако прилагођена породицама из којих потичу, неће бити прилагођена ширем друштву.

То је случај са децом која су „превише лепо” васпитана, која се придржавају оних норми којих се други чланови заједнице не придржавају. У својој генерацији ће ова деца ће бити означена као несналажљива и смотана, јер ће њихове врлине бити препознате као мане. Њихова претерана социјализованост ће их спречити да буду оптимално прилагођена и успешна.

Док је проблем несоцијализоване деце добро обрађен у васпитним теоријама, проблем пресоцијализоване деце није довољно препознат.

Шта остаје онима који су „сувише лепо” васпитани? Један начин је да се промене, да у извесној мери „подивљају”, како би се прилагодили ширем друштву. Други начин јесте да се затворе у групу или субкултуру оних који су њима слични, међу којима ће се осећати нормално.

У таквој групи ће добро функционисати, али ће и даље имати проблем неприлагођености у широј заједници. Трећи начин јесте да оду из друштва у коме не функционишу успешно, у неко друго друштво, то јест државу у којој шире друштвене норме одговарају њиховим личним нормама. Овај трећи начин је можда најбољи за њих, али никако није добар за заједницу из које су потекли.