„Поштена” кампања или кампања „поштења”

Тужни су поштење које доказују на телевизији и част што је бране на суду. Током претходних дана били смо сведоци неколико политичко-економских исповести првих људи власти и опозиције. Не спадам у оне који ће анализирати имовину људи који пред сваке изборе почну да говоре о свом поштењу, указујући тако на наводно непоштење политичких противника. Постоје, ипак, очигледне нелогичности ових наступа и њихова крајње промишљена позадина.

Вољом политичке елите у Србији, питање имовине државних функционера и политичара постало је поверљиво и необавезно. Дакле, не постоји независно тело са потребним овлашћењима које би у правилним временским размацима проверавало имовину и приходе политичара. Искуство је показало да подношење имовинске карте не само да није час истине за српску политичку елиту, већ није чак ни обавезно. Све се дакле своди на добру вољу и злоупотребу података, која је у земљи нерегулисаног медијског тржишта и нечасних политичких односа увек могућа.

Одатле и парадокс. Спадам у оштре критичаре вођства Српске радикалне странке, ипак помало је бесмислено да г. Динкић, који је – без обзира што је влада коју је подржавао по трећи пут доживела бродолом – са мањим прекидима ипак више од шест година на власти, позива опозиционаре да следе његов пример и обавесте јавност о својој имовини. Такав наступ помало подсећа на манир режима Слободана Милошевића, који је оптуживао опозицију да „само жели власт”. Рекао бих да је, откако постоји демократски парламентарни систем, у овим питањима иницијатива природно на страни опозиције.

Занимљиво је да први људи наше државе имају сличне навике у штедњи. Иако тврде да су изузетно скромни и дарежљиви према сиромашнима, политичари који су одговорили на „изазов” Млађана Динкића имају сличне своте новца на штедњи. Реч је о суми од око педесет хиљада евра. Реч је о новцу који би просечни факултетски образовани штедиша, одвајајући пола зараде и одричући се калуђерски, сакупљао пуних 16,6 година! Дакле, било да штеде заједно са супругом, наслеђују родитеље или једноставно зарађују, демократски политичари су, и поред свих разлика, успешни. Наиме, очигледно је да они ништа од својих плата не улажу у политику. Пошто се не баве приватним послом (или нам макар тако нешто није познато), значи да су и без хуманитарних активности од 2001. године (раније тешко да су стварали иметак) успели да сачувају трећину укупне плате једног председника републике!

Признајем да не сумњам у изворе прихода уважених демократских вођа. Не мислим ни да умањују своје богатство. Они су пребогати људском мудрошћу и човечном топлином, те је сваки други иметак од мање важности. Такође, они су и солидарни. Тешко им је да се разликују у иметку, ако се већ разликују по популарности. Рекао бих да су маркетиншке агенције процениле да грађани не могу да цене политичара који у животу ништа није стекао, али би били завидни када би тај иметак био недостижан (код нас према злоупотребама не гаје одвратност већ завист). Када су 2001. године, тек устоличени демократски властодршци објављивали податке о иметку изненадили су нас тврдњом да поседују у просеку око 20.000 немачких марака. И тада је упадала у очи једнообразност. Сви као да су радили у истој фирми и штедели у истој сламарици (мадрацу). Дакле, уместо објашњења и корака ка демистификацији и професионализацији политичарског позива, добили смо само још један маркетиншки трик. Мада, нереално би било очекивати да садашњи искусни властоимућници начине грешку коју је пре скоро петнаест година себи дозволио Зоран Ђинђић. Иако вођ опозиционе странке, Ђинђић је режимлијама и популарнијим опозиционим такмацима упутио изазов пријавивши своју имовину. Одговор је стигао од Милошевићевих тада најмилијих опозиционара (СРС) који су приметили да иметак раван Ђинђићевом немају заједно сви чланови њихове Централне отаџбинске управе. Такве стратешке и тактичке грешке данас више није могуће очекивати. На трагу оваквог односа су и сва преиспитивања о банковним рачунима који се наводно, сасвим наивно, воде на име и презиме политичара.

Ипак, ако већ нису знали да народу кажу нешто више од менија маркетиншке кампање, наши прваци су могли мало да нас поуче. Рецимо, чуди да један такав финансиста, какав је г. Динкић, држи у гаражи (која тако не приходује) неактиван осмогодишњи ауто (који сваким даном губи вредност). Да ли је министар желео да нам укаже на своју емотивност. Ако толика осећања гаји према тони гвожђа, шта ли тек мисли о Косову (и Метохији). А тек г. Тадић... Улаже у хуманитарне активности, а са оноликом платом још увек није узео повољан стамбени кредит. Где уопште живи шеф српске државе? Напослетку, ту је и опозиционар г. Чедомир Јовановић. Очекивао сам да каже нешто о пословима од којих је, према сопственом признању, некада живео. Како је све то прошло, где је почетни капитал, а шта је са зарадом? Јовановић спомиње да вози мотор како би стигао где је наумио. Да ли то значи да је престала опасност по његов живот о којој годинама сасвим оправдано говори и због које има бројне телохранитеље?

Напредни клуб