Вештачка оплодња добија чврст правни оквир

Како истиче, биомедицински потпомогнута оплодња (БМПО) мора да буде што доступнија, али не може бити кључна у борби за демографски опоравак. Вантелесна оплодња је према садашњим решењима бесплатнa само за неплодне парове који испуњавају низ услова, и то у ограниченом броју покушаја.

Др Шурлан, која је и члан радне групе Министарства здравља за израду овог закона, каже да је намера била да се дефинише ниво ваљаности и доступности здравствене услуге очувања плодности и лечења неплодности путем БМПО. Такође, ово је корак ка усклађивању са европским уредбама и препорукама за рад са људским ћелијама и ткивима.

Биомедицински потпомогнута оплодња је, објашњава др Шурлан, толико друштвено, научно и правно сложена област, да је морала бити уређена посебним законом.

Зато су параграфима прецизно дефинисани поступци добијања, обраде, испитивања и расподеле репродуктивних ћелија, њиховог продуженог чувања, правила њиховог увоза или извоза, мере надзора и инспекције у центрима који се баве потпомогнутом оплодњом. У Србији тренутно постоји 18 центара за БМПО, којима је дозволу за рад издала Управа за биомедицину.

– Поступци БМПО се ослањају на сложену технологију, што захтева посебну опремљеност центара за БМПО, високу обученост и вештину клиничара, ембриолога и осталог пратећег особља, као и непрекидан надзор како би се стигло до жељеног родитељства – објашњава наша саговорница. 

Одредбе овог правног акта односе се на брачне или ванбрачне супружнике, жене без партнера и појединце који чувају своје полне ћелије за будућу потпомогнуту оплодњу. Закон утврђује правила рада и државних и приватних клиника, такозваних центара за БМПО, банака дарованих репродуктивних ћелија и ембриона, Управе за биомедицину и инспекцијске службе.

По слову предлога закона, сурогат материнство није дозвољено – у радној групи је преовладало мишљење да ова врста правно-уговорног односа може донети више проблема него користи.

– Основни проблем је висок степен ризика од злоупотреба и стварања „тржишта материца”. Мора се имати у виду да је наша земља сиромашна и да држава генерално има проблем надзирања примене закона. Ипак, не значи да се у домаћем здравственом систему неће појавити труднице које су сурогат мајчинство уговориле у некој другој земљи и на такве ситуације морамо имати правни одговор – упозорава наша саговорница.

Новина је да закон допушта могућност даривања властитих, „сувишних” ембриона. Предвиђен је строги биомедицински и етичко-правни оквир у коме се пар који жели да дарује ембрионе из свог поступка вантелесне оплодње преводи у категорију даваоца ембриона. Један пар даваоца може ембрионе даровати искључиво једном примаоцу, у једном или у више поновљених поступака. Закон је утврдио и забрану утврђивања и оспоравања мајчинства и очинства код поступка БМПО с дарованим ћелијама.

– Пре него што се пару који не може да добије потомство природним путем понуди могућност биомедицински потпомогнуте оплодње, морају му се предочити и друге опције, као што усвајање детета. Потпуна обавештеност пацијента је предуслов за спровођење БМПО. Задатак струке и науке је да затим учини све да до зачећа дође, односно да се о ћелијама брину на најбољи могући начин, тако да се сачува њихов биолошки и развојни потенцијал – закључује др Лела Шурлан.