Без прошлости нема будућности

Hvala sto ima i drugih tekstova od veličanja Koste Pećanca. Mog dedu je 1942. batinama ubio u Banjičkom logoru lično šef logora, zloglasni Vujković, deda je bio čuveni advokat i sudija i ličio je na Sartra, a Vujković je stalno tražio da prizna da je Jevrejin, što moj deda nije mogao jer nije bio. Gospodin, diplomirao u Francuskoj prava, vitez i džentlmen, ubila ga je srpska bitanga, a uhapsili Nedićev i Ljotićev ološ. Mog pradedu po očevoj liniji, čuvenog sveštenika iz sela Banje kod Aranđelovca, zaklali su četnici na očigled porodice, jer nije hteo da im se priključi u toku rata. Toliko o tome.

Hvala gdinu Perišiću na ovom tekstu .

Ја лично бих волео да смо монархија. Монархија је лепо друштвено уређење. Постоји неки склад, а људи се не свађају око политике. Краљ је симболично на челу државе, а оперативна власт дискутује о темама као што су каматне стопе, незапосленост и екологија. Ту и такву идеалну слику која би, верујем, била данас нарушили су комунисти својом револуцијом. Њихова борба, која баш није била ни најпоштенија (Иво Лола Рибар је страдао-кажу-по налогу других комуниста) није резултирала неким успехом по све нас као друштво. Међутим, - једина - али понављам вам - ЈЕДИНА чињеница која ме баца у размишљање је управо судбина породице Рибар. Спремност читаве породице врхунских интелектуалаца да се жртвује за идеале им даје ореол светаца. Аутор нас сјајно пореди ту дивну породицу и савремене узоре деци, - али ипак чини једну грешку ... повезује судбину једног исто тако несрећног човека (Милана Недића) који се такође жртвовао (на свој начин) желећи само да физички очува свој народ.

Видим да некима овде смета "брисање педесет година историје и сећања", али им није проблем брисања векова српске историје. Не сећам се да је неко овако ламентирао над многобројним уништеним војничким и другим споменицима које су победници скрнавили и уништавали. Светогорска је једно од некадашњих имена те улице, као и Два бела голуба, Жоржа Клемансоа и Битољска, па ово није историјски реваншизам већ његово укидање. Немам ништа против да се фабрика у Железнику зове "Иво Лола Рибар", јер су јој име дали они који су је створили ни од чега, али имам много против стварања идолошке историје и традиције кроз уништавање идентитета и културе овог народа. Осим тога, ко потражи на "Плану плус" улицу Иве Лоле Рибара, наћи ће их 306 (три стотине и шест) у Србији, од тога две у Београду, док Светогорских има 18 (осамнаест). Према томе, са другом Лолом и даље нисмо дефицитарни.

Ко контролише садашњост, тај контролише прошлост. Ко контролише прошлост, тај контролише будућност.