Одлазак босононог шампиона

У Београду, тек што је ушао у осамдесету годину, преминуо је Зоран Петровић (24. март 1938 – 25. април 2017), новинар „Спортског журнала” у пензији и један од наших најбољих одбојкаша свих времена, а посебно у периоду од 1958. до 1968. године када је одиграо 136 узастопних утакмица за репрезентацију Југославије. Ни једну није пропустио и сваку је започињао као члан прве поставе, као техничар. Они који су се сећали његових игара тврдили су да до Николе Грбића нисмо имали таквог техничара.

Зоран Петровић је био спортиста посебног кова. У којем год спорту да се окушао могао је да се вине до највиших висина. Био је лево крило пионирског тима Црвене звезде када је 1951. играо против вршњака из Партизана на Стадиону ЈНА и постигао гол пред 40.000 гледалаца. Било је то у предигри сусрета фудбалера Црвене звезде и бечке Аустрије. Од фудбала одвојио га је те године отворени одбојкаши терен на Карабурми, и тиме је дефинисана траса његове спортске каријере, иако је уз одбојку неко време играо рукомет у Младом пролетеру на звездари, па чак и хокеј на леду и у дресу Београда на три утакмице постигао пет голова.

Друштво с којим је почео да игра одбојку 1951. постало је наредне године Југославија и по вођством тренера Драгослава Сиротановића Сирета, уједно и тренера државне репрезентације, освојила првенство Југославије 1958, 1959, 1960, 1961. а Куп Југославије 1959, 1961. и 1962. Одбојкаши Југославије били су познати као „босоноги шампиони”. Играли су без патика на асфалтним теренима, а Зоран Петровић је наставио да игра бос и кад се одбојка уселила у дворане па је „Екип” објавио на насловној страни његову „босоногу” фотографију снимљену у Дворани „Пјер де Кубертен”. У свим успесима Југославије улога техничара Зорана Петровића била је, можда и пресудна, а добрим играма наставио је да осваја трофеје и у Партизану, с којим се Југославија фузионисала 1964. Исте године освојио је четврти Куп, а 1967. пету титулу првака државе.

Од репрезентације се опростио 1968. године, после учешћа на по три светска и европска шампионата, а највећи успеси „плавих” са Зораном Петровићем биле су златне медаље на Медитеранским играма 1963. и 1967. Играчку каријеру завршио је у Партизану 1973. а новинарску започео је још 1969. у „Спортским новостима” и у њима стекао углед најобавешенијег новинара у многим „секторима” које је пратио, а посебно у одбојкашком и у кошаркашком. До одласка у пензију 2003. године објавио је безброј ексклузивних информација и у „Спортском журналу”, у којем је од првих дана 1990. био уредник одбојкашке рубрике и хорничар највећих успеха спорта којем је посветио живот.

Међу бројним признањима заслуженим током спортско-новинарске каријере издвајају се Мајска награда за животно дело СОФК Србије, Златна плакета за допринос развоју одбојке и Орден заслуга за народ са сребрном звездом.

Време и место опроштаја од Зорана Петровића биће накнадно саопштени.