Српски музичари бележе милионе прегледа на „Јутјубу”

Дигитални претплатнички сервиси, попут „Спотифаја”, „Епл мјузика” или „Тајдала”, удахнули су јој живот, показује годишњи извештај Међународне федерације фонографске индустрије. Око 112 милиона претплатника, који за месечну накнаду од најмање десетак долара имају на располагању онлајн или офлајн „сву музику света”, постали су светло на крају тунела.

Један од разлога зашто корисници широм света последњих година прелазе на стриминг сервисе јесте, према речима Александра Бошковића, менаџера промоција у дискографској кући „Универзал мјузик Србија”, превасходно лакоћа коришћења:

– Такође, ту су и квалитет звука и могућност коришћења на више уређаја (компјутер, телефон, таблет, паметни ТВ уређаји). Претплата за стриминг сервисе махом је само фрагмент цене једног компакт диска, а пружа целокупне каталоге великих и независних издавачких кућа – прича Бошковић, додајући да, нажалост, у нашој земљи већина светских стриминг сервиса није доступна:

– Имајући у виду да постоје два музичка стриминг сервиса и неколико филмских и серијских, тржиште, али и свест корисника, полако почињу да се развијају у овом смеру. Први стриминг сервис који је дошао у Србију био је „Дизер” још 2011, али већина корисника је за то сазнала тек наредне године, када је један мобилни оператер уврстио њихов сервис као своју услугу. Три године касније „Гугл” је на тржиште дошао са својим „Гугл плеј мјузик” стриминг сервисом и платформом за даунлоуд. Али, у Србији се „Јутјуб”, иако је примарно видео-сервис, користи управо као сервис за слушање музике – каже Бошковић, док Никола Јовановић, директор издавачке куће „Лемпшејд медија”, истиче да управо са појавом „Дизера” или „Бендкемпа” извођачи коначно могу да остварују приходе од емитовања њихове музике на интернету:

– Стриминг је зато, с једне стране, лепа прича музичке индустрије, јер конзумент једним кликом може да преузме албум, а извођач, односно дискографска кућа, контролише шта ће бити објављено, када и како, и ти сервиси плаћају позајмљивање музике. Код нас за неких седам евра претплате месечно на „Дизеру” или „Гугл плеју” конзументу је доступна свака песма или албум домаћих извођача и светских звезда. И док год плаћа, музика је ту – каже Јовановић.

У Шведској, примера ради, чак 70 одсто људи плаћа премијум претплату на „Спотифај”. Али, постоји проблем колико од стриминга инкасирају извођачи. Пре неколико година покојни Принс повукао је сву своју музику са „Спотифаја”, јер је сматрао да не добија довољно новца, а исто је, нешто касније, урадила и Тејлор Свифт. Међутим, годишњи извештај, како преносе светски медији, сведочи и о такозваној „вредносној рупи”, односно разлици између тога колико „Спотифај” као најпопуларнији претплатнички сервис плаћа извођачима у односу на „Јутјуб”, који као најпосећенији бесплатан сајт плаћа музичарима. Од једног корисника „Спотифаја” музичка индустрија зарађује око 20 долара, а од конзумента „Јутјуба” само долар.

– Наравно да један бенд, који је тек у повоју, не може да очекује већи новац од стриминга, али зато популарни састави код нас, какви су САРС или „Ху си” могу да рачунају на зараду од стотину до неколико хиљада евра – прича Јовановић. Управо ови извођачи, уз оне одавно етаблиране, попут „Ван Гога” или Марчела, и зарађују.

Осим њих, Звонко Богдан, Бане Лалић и састави „Ничим изазван” и „Куртоазија”, могу овде, према његовим речима, да се похвале милионским стримовима:

– Званични спот групе САРС за песму „Клинка” има 10 милиона прегледа на „Јутјубу”, а за нумеру „Перспектива” дупло више, док клип за сингл „О теби” групе „Ничим изазван” има четири милиона. Као и у свету и овде десетак хиљада стримова на „Дизеру” бенду доноси већи новац него милионски прегледи на „Јутјубу”. Али, у Србији један музичар или бенд и даље највише новца може да заради од ауторских права.