Нове епизоде синдикалне сервилности

Изгледало је да су радници пацификовани када су ћутке и резигнирано прешли преко прошлогодишњег синдикалног отказивања обележавања празника рада из религијских разлога – али се ове године десило право чудо. Оно што су етаблирани синдикати пропустили да искористе, полако капитализује покрет „против диктатуре” (или како се већ зове) у оквиру којег се развија све снажнији савез радника и студената. Оставимо ли психоанализу по страни, доћи ћемо до базичне друштвене динамике: сукоб радника и власника је темељан друштвени однос, има физичка својства воде (увек нађе пут), сваки покушај његове пацификације показао се узалудним, а потиснуто социјално незадовољство има тенденцију да избија на непредвидивим местима и у непредвидивим облицима. Можда је излишно чак и подсећати на прошлогодишњи француски пример када је управо тада планирано ново радно законодавство изазвало вишенедељне протесте. Другим речима: класни сукоб се никада не може испеглати.

Магистар политикологије

ЦЕО ТЕКСТ САМО У ШТАМПАНОМ И ДИГИТАЛНОМ ИЗДАЊУ