Георгина са Филозофског

Не бих да ово пишем, али морам да браним своје право да у „Политици” читам штиво које том листу доличи. И, када ме заскоче, као пре неки дан са „погледом” Јове Бакића, онда не могу да одолим – морам да се према тој медијској заседи и лично одредим.

Да је реч о штиву улице а не о академској расправи, свестан је, очито, и аутор, и то се види отуда што је имао потребу да у фусноти уз звездицу истакне да је „доцент на Филозофском факултету у Београду“. Да те фусноте нема, ко би могао да претпостави да је то текст доцента са Филозофског у Београду? У тексту све врви језичким неподопштинама, од најнижих увреда и пијачне лексике до коришћења измишљених погрдних надимака чије је измишљање свакако примереније ауторима клозетских графита него ауторитетима са универзитета, тако да тврдња „ја сам доцент“, коју подвлачи Јово Бакић, звучи исто као када и Георгина у „Радовану Трећем“ тврди: „А ја сам поштена“.

Срамота. Не за „Политику“, јер она само с правом баца у лице читатељству чињеницу да „ови“ пишу за најугледнији српски лист на исти начин на који су и владали Србијом. Катастрофално. При томе, ствар је самог Филозофског факултета у Београду како ће изаћи на крај с чињеницом да је и он овом фуснотом уплетен у неприличну политикантску каљугу у којој му није место.

Овај пример непристојне (зло)употребе језика, дакле, намеће питање ко и како васпитава васпитаче, а не само студенте и на државним универзитетима и како одвојити доценте од „доцената“.

Новинар

 ЦЕО ТЕКСТ САМО У ШТАМПАНОМ И ДИГИТАЛНОМ ИЗДАЊУ