Трансхипнотички ритам блуза

„My Baby”, холандски блуз бенд који је стигао у Србију, само жели да плеше. И, за укус пуританаца – музичких – прилично је бестидaн у томе како за то готово да не бира начине.

Пошто тај музички жанр, противно повременим предубеђењима, није створен за усамљеничко оплакивање тешке судбине, блуз се од свог настанка радо спајао са ритмовима за игру. Мешање изворног блуза из делте Мисисипија са савременијим и још плеснијим облицима музике Афроамериканаца, фанком и соулом, онако како то ради и „My Baby”, никада није било противно „правилима”. Али, убацивање потпуно модерних електронских клупских ритмова у ту комбинацију, од чега се холандска група такође не устеже како би слушаоце навела да ни случајно не прате њихову свирку мирног тела, мора да је превише за стандарде појединих музичких чистунаца. Публика широм Европе, међутим, не одбија укључивање у „трансхипнотички грув”, како је звук овог бенда, његову потрагу за мелодијом и ритмом који ће терати на покрет, ефектно описао гитариста Данијел Џонстон.

То је разлог из којег често позивање песама „My Baby” на вуду и шаманизам не делује као да има било какве везе са данас толико помодним тежњама неопаганској квазидуховности, па ни са рутинским кокетирањем са неким старим блуз мотивима. Трио из Холандије пре личи на банду која је из цркве киднаповала госпел хор, са вуду светковине отела удараљке, из музеја традиционалне музике украла аутентичне инструменте старих блузера али и народа с других континената. Затим је упала у свету индијанску колибу за ритуал презнојавања, као амбијент близак савременим клубовима за електронску музику, да ту сними албум с продуцентом који ради са боговима савремених тинејџера, поп звездама.

Како све то звучи, „My Baby” су показали синоћ публици у новосадском клубу „Фирчи тинк тенк”. Вечерас се бенд представља публици београдског Дома омладине.