Имовинске карте и политички престиж

Када је креиран Закон о спречавању сукоба интереса, предлагач и доносилац били су крајње резервисани према социјалној и политичкој вредности права да се подаци о имовини функционера учине доступним јавности. Тада поготово није било разумевања за корист коју би оваква отвореност имала у превенцији корупције. Зато је у закону и предвиђен двоструки кључ. С једне стране, прописано је да су јавности доступни само подаци о плати и приходима функционера из буџета, а да се подаци о другим приходима и имовини могу користити једино у поступку у коме се одлучује о томе да ли је функционер повредио закон. С друге стране, републички одборима обавезу да приликом обавештавања јавности обезбеди заштиту података о личности од могућих злоупотреба, посебно података о функционеру и са њим повезаним лицима поводом стања која не представљају повреду закона и о којима се јавност не може обавестити без сагласности функционера.

Сада, уочи избора, однос према овом табуу код неких функционера нагло се променио. Потребе садашње борбе за политички престиж прерасле су предубеђења ондашњег интереса да се, по свему судећи, невољно уведена евиденција приватне имовине заклони од очију јавности. Зато је одједном процењено да је закон исувише тесан и да самопроглашавање имовинских карти политички може бити пробитачно, па се брига да се испред стеченог иметка не размакну кулисе – преобразила у њихово свесрдно и добровољно рушење.

Раскорак између живота и закона још једном је показао сву чар моралне многострукости права, у којој сваки идеал, у сваком закону, како је писао Тојнби, бива исмејан својим зачетним предубеђењем да се неправедно иде наруку једном интересу и да се неправедно оштећује неки други интерес. У овом случају је интересу да се заштити право на приватност неправедно дат приоритет над интересом јавности да о том домену приватности што више зна. Јавна одговорност у државним пословима у великој мери редукује право на приватност.

Републички одбор се од почетка свог рада залагао за измену закона и ширу доступност података о имовини јавних функционера. Уместо тога радило се на дуготрајној и недовољно успешној припреми Закона о Агенцији за борбу против корупције, који је с разлогом повучен на дораду.

У сваком случају, акција добровољног објављивања података о имовини добар је знак да данас постоји политичка воља да се закон мења. Али, она нам говори о још нечему, што је више-мање од раније било познато: да јавност података о имовини јесте популарна и да је – управо зато што таква обавеза није прописана законом – корисно истаћи на барјак спремност да се подаци добровољно објаве. Прва манифестација одговорности носилаца јавних функција је отклањање сумњи у морални кредибилитет и нечисте рачуне. Није добро што таква манифестација остаје на нивоу кампање, добре воље, нарочитих и повремених мотива, који могу бити искрени али и притворни, или политичког такмичења с циљем да се истином обеснаже оговарања; али можда и с циљем да се сви који се истом поступку нису придружили прозову и прокажу.

Осим овог, акција носи још неке споредне нежељене ефекте. Кроз сам процес легитимације једне обавезе и на њој заснованог права, који су већ морали бити али нису били нормирани, ствара се оруђе политичке борбе која такву обавезу на два начина може компромитовати: и кроз неравномерну расподелу моћи и ризика, и кроз стварање сумње у веродостојност, како онога што је на једној страни обелодањено, тако и онога што се, на другој страни, из ма ког несуштинског разлога, а пре свега настојања да се са политичким супарником не солидарише, не обелодањује.

Добра воља може бити значајан путоказ ка нормативним перспективама, али никада не може заменити једнакост законом регулисаних права и дужности.

председник Републичког одбора за решавање о сукобу интереса