Торба

Леп, сунчан дан у престоници, такав да не очекујеш никакве непријатности. На једном од градских брда стојим на аутобуском стајалишту и чекам аутобус. Вадим мобилни телефон из ташне, шаљем поруку на „звездица 011 звездица” и прибављам информацију да ће возило наићи за четири минута, и тако и бива. Све функционише беспрекорно.

Улазим у умерено попуњено возило и проналазим згодно место за стајање. Запажам црну спортску торбу на узвишеном простору између два пара седишта окренутих леђима. Претпоставим да торба припада једном од четворо путника са тих места. Међутим, кроз неколико станица, сва седишта се празне, торба остаје, и то торба која лако може понети епитет сумњиве, мала, црна спортска, која једва чека да ускочи у вест. Не оклевам ни тренутак и гласно питам чија је торба, хватајући себе како се у благој паници удаљавам од ње. Сви одмахују главом и настаје комешање, потом се обраћам возачу и он зауставља возило. Возач је висок, снажан, у касним двадесетим. Пратимо шта ће учинити.

Књижевница из Београда

ЦЕО ТЕКСТ САМО У ШТАМПАНОМ И ДИГИТАЛНОМ ИЗДАЊУ