Руска цев у европском рулету

Пред нама је још један „судбински избор“. Наметнута дилема – Косово и Метохија или Европска унија, као никад до сада, ушла је у наше животе, срца. Опседају нас политичари овим порукама, и домаћи и страни, али све снебивајући се да нам то директно саопште (част појединцима). Увијају у свакакве обланде, али је крајњи ефекат пропаганде управо то: ако волите Космет, заборавите на Европу, ако желите у ЕУ, одреците се Косова.

При том, сви актери српске политике на свој начин су у праву. И Чедомир Јовановић – када каже да се треба суочити са реалношћу, и Тадић, који поручује да не смемо одустати ни од једног ни од другог. Посебно Коштуница, који сматра да Европској унији треба директно саопштити да је заправо на њој избор, да ли јој је Косово значајније од Србије. Наравно, и Николић, који је уверен да је Косово и Метохија важније од европских и НАТО интеграција...

А наша реалност јесте: задуго, ма шта бриселски и београдски политичари о томе говорили, за Србију ће бити недоступно и једно и друго. Нити ћемо у догледно време ући у ЕУ, јер ћемо се много година мрцварити по њеним предворјима, суштински подељени и неспособни да признамо Косово и тиме купимо улазницу за чланство у елитном клубу нација, нити ћемо, ма шта предузимали, у блиској будућности бити у прилици да вратимо оно што нам по сваком праву припада и за шта су, током трауматичне историје, на олтар отаџбине положени милиони живота.

У свему нам неће бити од велике помоћи никакви „европски папири“, којима нам Рен, Солана и Барозо мало-мало па махну испред носа, а онда нам измакну – због тамо неке Холандије, која, „принципијелно“, тражи само „пуну сарадњу“ са трибуналом који заседа у њеној престоници. Готово сигурно, Младић је тек први услов који нас на том путу чека. Ни српски устав, који се годинама калио у алхемичарским политичким кухињама, није произвео жељено магично дејство, иако у овом тренутку и у овим околностима представља максимум достојанства и демократије.

Зато је најбоље, за нас, да се с реалношћу што пре суочимо. Да избегнемо тумарање „гусака у магли“ косовских и европских митова и да јасно кажемо и себи и другима: Србија је европска земља, а Косово и Метохија је српска земља. Да се захвалимо Бриселу и Вашингтону за све што су (нам/за нас) урадили и да им саопштимо: у нашем интересу није „европска перспектива“ која захтева, ни мање ни више, одрицање од стотина хиљада наших грађана (ако су и даље присутни у косовском гету), од стратешки најзначајније територије у овом делу света, енормних природних и других богатстава, а поврх свега – световне и духовне постојбине наше државе и народа. Јер, изгубићемо све то – тек када се свега тога сами одрекнемо.

С друге стране, готово раширених руку, чека нас Москва. А, уз њу, и Пекинг и Њу Делхи (неки би додали и Јангон, Хараре, Каракас, Киншаса... Али, то је чист, непотребни цинизам). Русија, Кина и Индија, са готово пола светског становништва, ни у ком случају нису партнери за потцењивање, што и Запад веома добро зна. У сарадњи са овако моћним земљама, чији утицај незадрживо расте и са којима сви желе да послују, могли бисмо чак и овако смањени да заиграмо много озбиљнију игру, вођени искључиво сопственим интересима. И да се развијамо у сваком погледу.

Примера ради, руски гасовод (можда и нафтовод), који би наредних година требало да прође кроз нашу земљу, велики је адут. Готово и једини, и било би сулудо олако га прокоцкати. У ситуацији када светска енергетска криза не куца, већ разваљује врата, бити важна транзитна земља за транспорт природног гаса (енергента 21. века) значи практично исто што и поседовати сопствена налазишта. Русија, уз одређене корекције свог плана, може и другим путевима да доставља гас у ЕУ и није морала преко нас. Македонија, Грчка, Румунија, Италија, Црна Гора, можда чак и Албанија – са задовољством би прихватиле „руску цев“, а ми не бисмо добили ништа. То би била права, реална (само)изолација.

Не треба ни сумњати да водеће земље ЕУ, чак и ако одлуче да нас приме у пуноправно чланство, чине то само из сопствених, егоистичних циљева, какви су, уосталом, и наши када желимо да им приступимо. Битна је разлика у томе што они имају начина и средстава да своје интересе остваре, а ми готово да их више и немамо.

Забрињавају и озбиљни сигнали да је статус вечитог кандидата, заправо, наша „европска будућност“. Тако бисмо, уз испуњавање свих услова и захтева, ипак остали са спољне стране „златне завесе“, која данас замењује некадашњу „гвоздену“. Најгоре од свега, били бисмо само, територијално и морално осакаћени, сировински прирепак ЕУ, могуће и складиште за прљаве и превазиђене технологије. И не бисмо постали модерна држава, у правом смислу речи.

Опет, натрчавање на „руску цев“ било би још погубније, ако би то подразумевало и размештање било каквих (анти)нуклеарних постројења на нашој територији. Али, то Русија од нас и не тражи, за разлику од САД, које притискају своје „савезнике“ и на тај начин. Разумна неутралност, сарадња са свима који имају шта да нам понуде, максимално коришћење лагодног положаја суседа ЕУ, али изван домашаја њеног рестриктивног законодавства, тренутно је једино што можемо да изаберемо. Ни руска губернија, ни европска провинција. И Косово и Метохија и Европска унија.