Веран Звезди и Југославији

Волео је Црвену звезду изнад свега. Подједнако и Југославију. Два најдража дреса су му била: клупски црвено-бели и плави репрезентативни. Никад, није отишао у иностранство да тамо зарађује хлеб: ни као играч, ни као фудбалски стручњак. А, био је цењен у свету.

„Мени су Звезда и Југославија други дом. И ја у њему лепо живим”, говорио је Митић, иако је добијао доста понуда приликом гостовања Црвене звезде у иностранству, на разним турнејама и турнирима. Звецкали пред њим доларима и кад је с репрезентацијом Југославије и града Београда, одлазио на утакмице ван граница наше земље.

У књизи „Рајко Митић с лоптом по свету”, коју је уредио некадашњи његов клупски друг и новинар Љубомир Ловрић, голман који се пре Другог светског рата (1939.) прославио одбранама против Енглеске (2:1 за Југославију), описано је и прво врбовање Звездиног другог капитена (први је био Милован Ћирић).

Градска репрезентација Београда (Мркушић, Станковић, Кашанин, Зл. Чајковски, Хорват, Симоновски, К. Томашевић, Митић, Сандић, Бобек, Б. Михајловић) крајем 1946. године играла је у Паризу и победила Расинг са 4:2. Штампа је величала игру Митића, Чајковског и Симоновског. Француски стручњаци су Митића и Чајковског предлагали за тим Европе, који је требало да се састане са Енглеском у Лондону. Наравно, Рајко и Чик (Чајковски) запали су за око и менаџерима, који су им понудили професионалне уговоре, а у то време у Југославији играло се аматерски.

„Можете да будете славан, да имате све што зажелите. У вашим ногама лежи огромно богатство. Ево, овде само треба да напишете ваше име и презиме, – удварао се један менаџер Рајку Митићу.

Митић је поцрвенео у лицу, одмахнуо главом и излетео из собе. Кад се вратио, још љући но што је био рекао је: „Не. Не желим да потпишем уговор. Мени не треба ваш новац. Ја имам све у мојој земљи”.

Митић је одушевљавао својом игром иностране стручњаке. Бриљирао је на Светском првенству 1954. године у Швајцарској, против Бразила у Лозани био је играч број један. Тај дуел је проглашен „лепотицом шампионата”. Убрзо, у Лондону су се срели тим Европе и Енглеска, која је у то доба била непобедива. Рајко Митић је добио позив да брани боје Старог континента, али је морао због повреде да откаже.

Савезни капитен Југославије (23. април 1967. – 18. новембар 1970.) Рајко Митић и као стручњак уживао је велики углед. ФИФА му је поверила да буде селектор њеног тима кад се славни совјетски голман Лав Јашин опраштао од активног играња. Са Штефаном Ковачом, румунским тренером који се прославио водећи амстердамски Ајакс до титуле првака Европе, саставио је тим Европских звезда у Пловдиву у част завршетка играчке каријере најбољег бугарског фудбалера Христа Бонева.

Јуче су се поштоваоци опростили од Рајка Митића. Али, његово име као играча, тренера, савезног капитена и човека заувек ће остати упамћено.

Служиће и као најлепши пример кад се помену Црвена звезда и Југославија. Прва Звездина звезда вечно ће сијати.