Сањарење

Како је током еволуције мозак добијао на величини, тако су настајале нове менталне функције. Људски мозак може да врши неке радње које животиње не могу, а једна од тих функција јесте замишљање будућности. Способност стварања и међусобног повезивања различитих менталних слика не само да нам омогућује креативност и предвиђање вероватне будућности већ и стварање визије како стварност треба да изгледа да би нам било боље.

Управо је цивилизација у којој живимо резултат тога што су генерације људи деловале на стварност како би је уклопиле у своје визије и „натерале” да више одговара нашим потребама и буде удобнија.

Познато је да људски мозак не разликује у потпуности оне менталне слике које су резултат опажања стварности од оних које су замишљене, створене у психи. Ово неразликовање омогућује да људи реагују емоцијама не само на оно што се стварно догађа већ и на оно што је само замишљено, што би могло да се догоди. То људима омогућује да имају нову способност – да имају осећања према замишљеној „стварности”.

Како замишљена „стварност” може да буде жељена и нежељена, ова осећања могу да буду пријатна и непријатна. Добар пример замишљања нежељене стварности је осећање забринутости. Замишљање негативних сценарија који би могли да се догоде у будућности нам омогућује да у садашњости повучемо потезе који ће спречити њихово стварно догађање или да их, уколико не можемо да их спречимо, дочекамо спремни ако се заиста догоде.

Замишљање позитивне „стварности” нам омогућује различита пријатна осећања међу које спада и надање. Када је животна ситуација тешка, замишљање позитивне будућности нам даје енергију и мотив да издржимо док се не појави „светло на крају тунела”.

Када особа открије да код себе може да ствара пријатна осећања само тако што замишља позитивну „стварност”, она може то често да користи као механизам којим се брани од непријатних осећања којима реагује на своју стварну животну ситуацију. Уместо да поправља животну ситуацију, особа почиње све више да сањари и да се повлачи у свој имагинарни свет у коме се добро осећа. То може ићи до тога да особа постаје сањар коме је сањарење замена за живљење.

Док је сањарење чин појединца, савремена свеприсутна индустрија забаве нам омогућује да колективно сањаримо. Туђа имагинација упакована у литературу, филмове, ТВ серије, компјутерске игре, музику, естрадни гламур и слично, све више нас позива да се одвојимо од живота и колективно сањаримо. Проблем наступа када уместо да буде допуна животу, овакво сањарење постане замена за живот.

Најугроженији су деца и млади који по природи ствари верују да је добро све што је пријатно. Њима треба помоћи да не помешају машту и стварни живот, да схвате да је циљ добро се осећати у свом стварном животу.