Кошмар Качињског

Када пољски католички Радио Марија почне програм, Ватикан искључује пријемник. Већ следећег тренутка, из апарата ће покуљати отров мржње према Јеврејима, приморавајући понтифекса максимуса (врховни свештеник) на потоња неугодна објашњавања. На пример – да ли је тачно да је свети отац "благословио Радио Марију и његов рад"? Или – хоће ли Ватикан "оштрије осудити антисемитизам који данас шири Радио Марија"?

Оба та питања постављена су Светој столици августа, после папиног сусрета с Тадеушом Риђиком, свештеником и шефом радио-станице. По тврдњи екстремистичког радија, католички диригент антијеврејске пропаганде у Пољској том приликом је благосиљан. По супротном објашњењу Ватикана, свештеник је поглавара Цркве само срео, као једног у групи католичких ходочасника – а то је већ по себи догађај "без посебног значаја".

Једно "целивање руке" не указује на ишта ново у "врло познатом ставу" Ватикана и у односима католика и Јевреја, поручено је узнемиреним Јеврејима света. Да ли су њихове бројне организације тиме успокојене? Рекло би се да нису. Јевреји би радије чули да Ватикан јасно и разговетно осуђује делатност пастира који милионском стаду верника слушалаца утувљује да су сви они "грамзиви", а Качињског прозива због тобожње подложности владе јеврејском лобирању.

О Ватикану, Радио Марији и Јеврејима вероватно ће још бити речи. Данас је, чини се, актуелнији кошмар, у који је поводећи се за неким од ксенофобичних идеја Радио Марије, себе и своју Партију реда и закона увалио премијер Качињски. Пропаганда Марије изражава гледишта Лиге пољских фамилија, а уз Самоодбрану (још једну екстремну формацију у спектру пољских партија) – Лига је премијеров партнер у коалицији која је августа доживела бродолом. Распала се у међусобном сумњичењу за корупцију и тајно прислушкивање.

Превремени избори су октобра, две године пре рока, и обећавају ружичасто поље левици и демократима – левоцентристичком савезу бившег председника Пољске Квасњевског. Пише се да је бивши комуниста сада надахнут да реконструише, обнови и врати на сцену пољску левицу преображену.

Квасњевски ће, кажу, покушати да одсуче Варшаву са хриди вечитог спорења Пољске с Немачком и Бриселом, и све време рђавих односа с Москвом. И једно и друго је резултат ксенофобичности крахирале коалиције.

Лигу пољских фамилија предводи Роман Гиртич, идејни наследник теза Дмовског (1918) о "Пољској за Пољаке". (Јевреји и Немци се не могу асимиловати и "треба их охрабрити да емигрирају"!) Пољска су пољске породице, нација и вера. Дужност државе је да их заштити од непожељних етничких примеса и ванпољских утицаја. По Гиртичу – и од европских. Европа је напустила свети национализам својих нација, и није више простор хришћана, културе Грчке и права Рима. Ако Европа, уместо својих вредности "уведе ’вредности’ абортуса, брака за хомосексуалце, усвојења од хомосексуалних партнера, ми стремимо ка катастрофи", сматра Гиртич. Без вере и фамилије, без људи који ће те вредности штитити, "нас ће у Европи заменити муслимани".

Чиме се све са овако понуђене трпезе идејно нахранио Качињски тешко је набрајати. Али есенција свега понуђеног пријала је укусу, однегованом на наглашеној осетљивости за националност, на веровању у моћ молитве и на поверењу у ефикасност кажњавања преступника смрћу. Можда је премијер сакупљао мрвице. Али прилично је тога, за шта се залажу Лига фамилија и Радио Марија, а што је касније уочено и као политика Качињског. Одбојна према Европи, скоро реваншистичка према Немачкој и дубоко неповерљива, ако не и непријатељска, према Русији.

С Качињскима (председником и премијером) то је намах изгледало као више од бриге "да се не заборави историја". И понекад сасвим близу фиксне идеје да се неспорно мучна историја Пољске у жрвњу Берлина и Москве проживљава изнова. Шта је од тога стварност, а шта плод уобразиље – показаће избори.