Тамбура не зна за границе

Од 27. до 29. јуна премијерно ће бити одржан Светски фестивал тамбураша у Дероњама крај Оџака. Фестивал, на коме ће учествовати више од 30 тамбурашких оркестара из десетак земаља, попут Хрватске, Мађарске, Грчке и БиХ, уз фијакеријаду и друге пропратне садржаје имаће циљ да у фестивалској понуди Србије овај догађај уврсти у друштво два већ етаблирана фестивалска бренда – „Егзита” и „Драгачевског сабора”.

На веома посећеној конференцији за новинаре одржаној на живописном салашу „137” у Ченеју крај Новог Сада, чланови организационог одбора предвођени глумцем Мимом Караџићем образложили су покретање овог фестивала идејом да аутентична војвођанска култура добије своју заслужену промоцију и ван граница наше земље.

Пријатном салашком дружењу са новинарима присуствовао је и увек насмејани Момчило – Мома Николић, један од чувених осам петроварадинских тамбураша Јанике Балажа, који је недавно преточио своја сећања у књигу „Беше некад осам тамбураша”. На почетку разговора за „Политику”, Николић се присетио „златних седамдесетих” на петроварадинској тврђави:

– Не постоји ниједна значајнија личност која је у том периоду посетила Нови Сад а да није искористила прилику да нас чује на тврђави. Дочекивали смо државнике, дипломате и јавне личности са свих меридијана. Као велику част и привилегију доживљавао сам могућност да свирам са Јаником Балажом и Тамбурашким оркестром Радио Новог Сада. Била су то незаборавна времена.

Ипак, сећања временом бледе, па је Мома Николић решио да тај процес предупреди објављивањем књиге, која је преведена и на енглески, словачки, мађарски и ромски језик:

– Силом прилика, због болести сам био прикован за кревет и тако се родила идеја да напишем књигу. У њој се налазе сви битни детаљи из мог живота: детињство у бачком селу Силбаш, почетак интересовања за тамбуру уз мог оца Црног Стеву, који је свирао бегеш, највећу тамбуру или, како се то још зове, контрабас. Описани су и моји први кораци у кафани, која је један факултет живота, пошто се у њој науче корисне ствари које се у школи не предају. Наравно, петроварадинским тамбурашима је посвећен највећи део књиге, нашим лумповањима и свирању у Новом Саду и по свету.

Након тамбурашке каријере у родној земљи, Моми Николићу је 1988. године из Северне Америке стигао позив да своје знање на традиционалном војвођанском инструменту пренесе и на млађе нараштаје:

– Био сам у великој дилеми. Цео живот сам провео у Војводини и није ми се ишло. Гледао сам у моју тамбуру која ми је, онако нема, говорила да кренем у непознато и наставим даље да преносим њене звуке. Послушао сам је и почео да предајем по Америци. Наши људи у дијаспори су велики заљубљеници у тамбурашку музику и имају велику потребу за њом. Ученицима из иностранства нисам имао проблема да усадим љубав према инструменту, пошто су сви одреда већ били одлични свирачи на другим жичаним инструментима, попут балалајке и гитаре.

Осим педагошког рада, тамбурашки доајен се, живећи у Канади и САД, обрео и у шоу бизнису. Са својим прекоокеанским ансамблом свирао је и у Дизниленду:

– Били смо обучени као неки од Дизнијевих јунака и свирали смо по 15 минута. Онда бисмо следећих 45 минута чекали да поново дођемо на ред. За све то време љубитељи наше музике су чекали у реду да добију од нас аутограм или да се сликају са нама. Много пута ми се десило да, чекајући, чујем децу како траже од родитеља: „Мама, хоћу да се сликам са гусаром!”. А ми смо баш тако изгледали, као неки пирати и били смо најмлађима посебно интересантни. Додуше, било је у САД и других ствари, али ја сам музичар а не политичар и памтим само лепе тренутке.

Николић је једини музичар са простора некадашње Југославије који је примљен у америчку „Кућу славних”. Каже да за све лепо у животу дугује тамбури и наставља:

– Сви својатају тамбуру. Мађари кажу да је њихова, исто то тврдимо и ми, Хрвати, Словаци и још неки народи. И управо је у томе њена суштина, она не познаје границе и спаја људе. Много ме је обрадовала вест да ћемо крајем јуна бити домаћини Првог светског тамбурашког фестивала, јер осећам да је на тај начин моја мисија остварена. Имаћемо прилику да у правом светлу представимо нашу аутентичну културу, које нема разлога да се стидимо.