Цвет­ни трг

Се­дим че­сто с при­ја­те­љи­ма у јед­ном ма­лом ка­фи­ћу на Цвет­ном тр­гу. Ка­фић има ро­ман­тич­но име „Ле пе­тит бар“ (Ма­ли бар). Име је са­свим аде­кват­но јер у „Ма­лом ба­ру“ мо­же да се сме­сти ма­ли број љу­ди. Де­се­так, то је мак­си­мум. Рет­ко се де­ша­ва да јед­на ур­ба­на це­ли­на по­сле ре­кон­струк­ци­је и по­тро­ше­них ве­ли­ких ма­те­ри­јал­них сред­ста­ва из­гле­да го­ре не­го пре ре­кон­струк­ци­је. То се до­го­ди­ло Цвет­ном тр­гу. Цвет­ни трг је без цве­ћа, око­ван бе­то­ном. Не­ко је иш­чу­пао цве­ће и по­са­дио бе­тон. И бе­тон се бр­зо и ла­ко при­мио уме­сто цве­ћа. Са­мо што је сив, не цве­та и не ми­ри­ше у про­ле­ће.

При­ја­те­љи ме че­сто пи­та­ју за­што не на­пи­шем не­што и о њи­ма за но­ви­не. ,,Пи­шеш о све­му и сва­че­му, пи­ши ма­ло и о на­ма.”  Се­дим у го­то­во пра­зној ба­шти ка­фи­ћа. То је оно вре­ме из­ме­ђу да­на и но­ћи ко­јем се ма­ло ко ра­ду­је. Дан још ни­је за­вр­шио, а ноћ још ни­је по­че­ла. 

По­ку­ша­вам да сми­слим шта да на­пи­шем о мо­јим при­ја­те­љи­ма.

Про­фе­сор ФДУ

ЦЕО ТЕКСТ САМО У ШТАМПАНОМ И ДИГИТАЛНОМ ИЗДАЊУ