Срешћемо се у Кабулу

НАТО без Русије је НАТО против Русије.

Могућна алтернатива је само преображај Атлантског пакта, евентуално у организацији која с њом сарађује. Изгледа да су поборници те идеје Немачка и Француска. Оне захтевају да се застане у журби да се на степеницу ближе чланству пропусте Грузија и Украјина. Берлин и Париз сматрају несврсисходним да се садашњом журбом непотребно иритира Русија. Медведев обећава нешто ново, и разумно је пружити Русима прилику.

Ставом да се о врло важном питању експанзије Атлантског савеза „чује и Русија”, немачко-француска политичка осовина ЕУ оставља утисак „ревизионистичке” у односу на доктрину по којој ни једна нација ван НАТО-а, велика или мала, „не може имати вето над процесом ширења пакта”. Фундаменталисти НАТО-а имају утисак да то непризнато право на вето управо користи Москва – тиме, што Берлин и Париз захтевају да се у вези с Тбилисијем и Кијевом чују и руски разлози.

Како међународни односи нису терен, на којем је упутно замарати се идеалима правде и правичности, објашњење франко-немачког (али, изгледа, и не само њиховог!) „разумевања за Русе” је у другачије распознатим интересима тих држава. Значи, Берлин и Париз, а видеће се и ко све још (у Букурешту, догађај је, док се ово пише у самом току, и још без исхода), имају практичне мотиве за то да се с Москвом другачије почне страница.

Председник САД Буш, потрудио се да у Румунији, последњи пут на самиту, пред последњи сусрет с председником Путином и вероватно последњи пут службено у Европи, остане уз заставу НАТО фундаментализма. Буш жели да делује победнички. Макар и док стоји на броду „Бушових ратова”, с водом изнад палубе, а уз сасвим јасно сазнање НАТО-Европљана да је алијанси највише нашкодила баш његова америчка политика, напрежући је до граница искушавања савезничких лојалности. Сви проклињу „Бушов Ирак”, а и највернији гунђају да ће окренути леђа и напустити „Бушов Авганистан”.

На пример Канађани, уколико им се што пре не пронађе неко појачање.

Ипак, тврдокоран став Мохиканца, који одлази не мења суштину „проруски” промењених НАТО-ствари. Али, промена има и у Русији, па се чини да свеж ветар дува са обе стране и могло би се догодити да јубиларни скуп пакта у Стразбуру (1949-2009) осване прожет идејом о сарадњи, а не више конфронтацији Запада с Русијом. И Москва је извукла своје поуке и приближила се закључку да је потребно бити реалнији и не бавити се све време „експанзијом”. (Зашто, „експанзија”? „Правилније би било рећи ’отварање’ НАТО-а, јер иницијатива увек потиче од земаља које желе да се прикључе”, Татјана Пархалина, изузетно препоручљив интервју „Политици” 2. априла 2008).

Локација првог потенцијалног руковања „руско-западног савеза” је Авганистан, у којем је НАТО „пренапрегнут преко границе моћи”

(приметио је Путин). Москва не ликује. Напротив, радије не жели да мисли на ужасавајућу могућност да се тај рат изгуби с обзиром на разјарени „исламизам”, који би кроз меки трбух централне Азије и Узбекистана брзо био код руских граница.

На почетку рата (2001), Путин је прискочио уступањем совјетских база и пролазних коридора. У предусретљивости се посустало када је Вашингтон почео кампању тзв. демократских револуција, с идејом да би се једна можда могла извести и у Русији.

У Букурешту, без обзира на Украјину и Грузију, расположење је да се ствари сведу на битно, а да се неугодности уклоне у страну. Савет Русије и НАТО-a поново износи на сто „савезничке услуге” Русије у борби против тероризма. Буш и Путин бавиће се тиме и у Сочију, о викенду. А шеф Узбекистана Каримов, један од руских савезника у централној Азији, ту је да би потврдио да су две кључне базе (Тенгиз и Харши-Ханабад, из које је Американцима недавно „показан пут кући” ) и гранични мост над Аму Дарјом поново на услузи натовцима. Транзит железницом, из Европе у Авганистан,добија сигнал пролаза.

Садржај пакета који алијанса заузврат нуди Москви није познат. Било би логично да у њему буде више оног што бирају Немци и Французи, а мање из „бутика Буш”. Чини се да је НАТО у фази када је Европа гласнија.