Македонски пример

Будући веома поучан, штета је што расплет првог дела кризе у Македонији, у Србији готово да није анализиран. Истина, већи део опозиције јавно је подржао Зорана Заева, док му је власт, иако дискретнија, била несклона. А расплет је за Београд троструко неповољан – и по српске интересе у региону, и непосредно по државу, и као манир генерисања кризе какав Србији прети.

Албанци су за сада једини недвосмислени регионални добитник у македонској кризи. Они су и из ЕУ и из САД подржани као главни (иако дестабилизујући) актер неизвесне будућности македонске државе. Падом Николе Груевског албанске политичке акције, заједно са западном подршком, биће концентрисане на притисак да Београд призна албанску државу на Косову и Метохији. Како је Србија имала известан утицај у инфраструктури Груевског, притисак који ће на његову партију бити извршен само ће споља личити на борбу против криминала. Суштински, биће то чишћење ВМРО-ДПМНЕ од руског и српског утицаја и враћање у „природно“ стање пробугарске партије. Македонија под Заевом неће наставити пријатељске односе са Србијом. Као трећа земља (уз Србију и Црну Гору) која за чланство у западним интеграцијама мора да се одрекне суштине државности, она ће после Црне Горе бити још једна полуга притиска на Србију. Заев је то и потврдио најављујући спремност да промени име земље за улазак у НАТО, што ће бити увод у много драматичнији део кризе. Ако је улазак Црне Горе у НАТО био затварање обруча око Србије, улазак Македоније ће тај обруч да сузи.

Главни уредник портала Нови Стандард (www.standard.rs)

ЦЕО ТЕКСТ САМО У ШТАМПАНОМ И ДИГИТАЛНОМ ИЗДАЊУ