Управљање бригама

Резултати различитих истраживања су показали да људи у нашем региону превише брину у односу на неке друге, од нас географски удаљене народе. Када велики број појединаца значајан део свог времена свакодневно посвећује забринутости око најразличитијих ствари, то смањује њихов доживљај квалитета сопственог живота.

Забринутост јесте корисно осећање које нам помаже да се заштитимо од могућих будућих негативних сценарија. Добит коју имамо од забринутости је двојака. С једне стране се питамо шта можемо да учинимо у садашњости како бисмо спречили замишљени негативни развој. Са друге стране се питамо, уколико такав развој не можемо да спречимо, како да се што боље припремимо за њега уколико се обистини.

У нашем менталитету постоје различити разлози који чине да су људи забринути и онда када то није разумно. Тако, на пример, родитељи сматрају да када не би били забринути за поступке своје одрасле деце,  то би значило да су престали да их воле. Неки сматрају да тиме што су веома забринути око нечега што им је важно, доприносе да се нека виша сила на њих сажали и побрине за позитивни исход. Трећи сматрају да када не би били забринути, други би сматрали да су неодговорни.

За оне људе који сматрају да превише брину и којима то представља проблем, познати амерички психотерапеути Мери и Роберт Гулдинг су развили програм ослобађања од „зависности од забринутости”, којег су описали у књизи „Управљање бригама”.

Суштина овог програма је да људи који превише брину почну да размишљају о сопственим бригама и да према њима заузму одређени став на основу чега ће управљати својим менталним и емотивним процесима. Прво питање које неко треба себи да постави јесте да ли нека његова конкретна брига спада у мале, средње или велике бриге. Друго питање које треба себи поставити јесте колико је вероватно да се замишљени негативни сценарио обистини. Уколико је то веома мало вероватно, таква брига је „креативна фантазија”, што значи да је треба одбацити. Уколико постоји значајнији ризик да се негативни сценарио обистини, особа треба да се запита да ли она може нешто да учини да се то спречи. Уколико она не може да спречи такав развој, брига спада у категорију „изван моје моћи”, што значи да је такође треба одбацити.

Када постоји значајнији ризик да се брига оствари и када особа процењује да може нешто да учини како би то спречила, она треба да размисли о својим изборима, о томе шта би тачно могла да учини. Након тога она треба да одлучи да ли је вољна да то заиста и учини. Ако није вољна да то учини, то себи треба да призна. Када своје „требало би” замени са „не желим”, она одбацује такву бригу. А ако јесте вољна, тада треба да одмах ступи у потребну акцију уместо да настави да брине.