Баш тако је било

Милован Витезовић (1944), песник, романописац, есејиста, афористичар, аутор великог броја филмских и телевизијских сценарија, писац за децу и омладину, објавио је четрдесетак књига, у више од 180 издања. Тешко их је све пребројати, јер је свака Витезовићева књига доживела више издања. Његова култна књига „Лајање на звезде” имала је чак 28 издања.

Витезовић је аутор тринаест романа, међу којима су: „Шешир професора Косте Вујића”, „Чарапе краља Петра”, „Хајдук Вељко Петровић”, „Милена из Кнез-Михаилове”, збирки песама: „Војници у воћњаку”, „Слободније од слободе”, „Робијаши у срцу”, „Певање српско”, „Одбрана душе”, књига афоризама: „Срце ме је откуцало”, „Мождане капи”, „Човече, наљути се”.

Српска књижевна задруга, у едицији „Савременик”, објавила је недавно Витезовићеву нову књигу „Госпођица Десанка”, романсирану биографију о животу младе Десанке Максимовић.

У роману сте описали детињство велике песникиње, њено одрастање у Бранковини. По чему се девојчица Десанка разликовала од својих вршњака?

По породичној, дакле, наслеђеној племенитости, по бистрини и отреситости, по поносу и инатима и по веома раној писмености. Њој је писменост била, тако рећи, прирођена. Њен отац Михаило Максимовић био је у целом ваљевском крају веома чувен учитељ и у српским учитељским круговима чувен песник. Њен дед био је бранковински прота Светозар Петровић, чији је дед Станоје, исто прота, описменио и духовно определио проту Матеју Ненадовића, најчувенијег Бранковчанина свих времена. И дед и отац су били од првог кола претплатници Српске књижевне задруге. Никоме као њој нису српске књиге, духовне и световне, тако биле надохват руке. За малу Десанку је цела Бранковина страховала да се не пречита.

Колико је одрастање у дворишту школе и цркве утицало на њен животни пут?

Десанка је целог дугог живота Србију доживљавала са разумевањем и побожношћу, искрено, као што је као дете поимала школско двориште и црквену порту. Проходала је међу ђацима школским двориштем. Играла се у црквеној порти, али је у њој непосредно упознавала Бранковчане у дане празника, уз споменике Ненадовићима стекла поштовање према историји и, уз деду, свакодневно улазећи у цркву, свеце на иконостасима гледала је као на драге укућане, појмивши временом судбину сваког од њих. Као што је без бојазни стајала пред иконостасом, тако је без страха стајала пред школском таблом.

У којој су сразмери стварне чињенице из њеног живота и пишчева машта?

Све што је она објавила прочитао сам. У свему што је о њој писано, нарочито по њеним сведочењима, тражио сам чињенице. Нажалост, таквих је било премало. Зато сам чињенице вадио из њених песама и приповести. Отварао сам њене песничке слике. Враћао сам њене метафоре у изворна значења. Занимљиво је да је највише трагова детињства у њеним позним певањима. То ме није чудило, био сам 1969. године сведок настајања Ћопићеве „Баште сљезове боје”... Дакле, и оно што је домаштано, домаштано је да буде чињеница. Ја сам заклети аристотеловац, коме је уверљивост највећи књижевни закон... Били сте сведок у СКЗ-у, како ме је професор Владета Јеротић, који је ову књигу читао на свој посебан начин, „разоткрио” да сам, замећући народне пословице у Десанкино детињство, одгонетао психологију народног детињства.

Њен отац Михаило, учитељ у Бранковини, волео је да „римује”. Да ли је Десанка од њега наследила песнички таленат?

Њена песма о оцу, кога види као херувима, више говори од сваког мога одговора.

Велики утицај на њу је имао и деда, по мајци, прота Светозар?

Као сасвим мала, била је уверена да је и њен дед, прота Светозар Петровић, био на тајној вечери. Уз деду је упознала Бранковину, најлепшу с пролећа, када се свети водица. Када је једном у Бранковину код њеног оца дошао и чувени председник владе Никола Пашић, Десанка је деди рекла како и њен отац има светог Николу. Као што је њен дед пролазио Бранковину, и она је журним ходом, сличном дедовом, прешла цео свој живот.

Први светски рат, Ваљевска болница, смрт оца од тифуса, утицали су на Десанкино нагло сазревање, одрастање преко ноћи?

(/slika2)Била је то драма целе породице, коју је Десанка, као најстарије дете, најтеже поднела. Њој је отац сигурно био највиши критеријум за све, а смрћу је постао и завет. Она је веровала да јој се отац претворио у светлост. Можда је то порекло светлости која бије из њених рукописа.

Роман је, истовремено, и слика патријархалне Србије на крају 19. и на почетку 20. века?

Бранковина живи и стрепи у роману на исто драматичном прелому векова, деветнаестог и двадесетог. Живи и стрепи у свим јунацима и тако је, не описана, већ преведена у ред јунака – колективног јунака.

Десанкин отац је волео да калеми дивљаке по Србији, да прави „рајске вртове”. И данас нам треба један добар „калемар”?

У нашем крају (ја сам са друге стране Повлена и Маљена), калемари су били посвећени људи за које се веровало да их је Бог својом милошћу помиловао. Заиста нам недостаје божанске несебичности калемара.

Имали сте среће да се дружите са песникињом. Испричајте нам неку анегдоту из тих сусрета?

Имао сам велику срећу да ме заједничком књижевном вечери Десанка 1965. године промовише за песника Студентског града. О томе сведочи фотографија први пут објављена у овој књизи. Једном сам те 1965. година ословио Бранка Ћопића са: Чика Бранко. Он се дрзнуо: „Шта ме чикаш, реци Десанки тетка Десанка, ако смеш…” Знам више анегдота о Десанки.

Кад је Крлежа долазио у Београд, сви су у Савез књижевника долазили да га поздраве. А он их је својим поздравом различито удостојавао. Непосредно после објављивања збирке „Тражим помиловање”, Крлежа је Десанку пред Марком Ристићем и Оскаром Давичом поздравио са иронијом: „А како је наша Српкињица”? Чинило се да Десанка заједљивост није приметила. „Ја добро”, рекла је весело. А онда је, мислећи на Белу Крлежу, упитала безазлено: „А како је Ваша Српкињица”?

Како би Десанка, да је жива, реаговала на ову књигу?

Верујем да би сама Десанка Максимовић од свег срца пристала да, не једном, прелиста ову обнову свог детињства као драги албум слика, иако је из њеног детињства остала само једна позната фотографија... Верујем чак да би и за оно што сам домислио рекла: „Баш тако је било”!