Заслужили смо национални тренинг центар

Вањи Станковић, Милици Мандић, вама и Галебу посвећено је доста пажње и медијског простора у Србији, али и у светским медијима који се баве теквондом. Да ли вам то прија?

Та прича је кренула још у Лондону 2012. када је Милица Мандић постала олимпијски шампион, замах је добила у Рију прошле године јер је мало клубова имало два олимпијца и освајача медаље, а наставила се у Муџуу. После Вањиног успеха, Американци су ми рекли да су се читаву ноћ расправљали како то да на свако велико такмичење дође нова такмичарка из Србије и то из истог клуба и осваја велике медаље. Наравно да ми је то драго, а то говори о систему рада и вредности који се негује у нашем клубу.

Све ваше такмичарке су прве медаље на великим такмичењима освојиле као тинејџерке. Како то објашњавате?

Оне су почеле да тренирају јако младе – Тијана Богдановић са четири године, Вања Станковић са 10, Милица Мандић са 11. Свака је пред своју медаљу имала бар десетак година стажа а то је довољан период да се обликују у праве борце. Суштина рада у нашем клубу је системски рад с базом у старосним категоријама. У њему сам и ја учествовао до прошле године, а сада су наши тренери Урош Тодоровић, Стеван Рашић, Нинослав Бабић и остали толико обучени да могу то да преузму на себе. Свако може да се истакне, прво у јуниорима, затим у млађим сениорима и тада прелазе у први тим где су Милица, Тијана и Вања и остали сениори. Због тога највеће медаље освајамо са 18–19 година. То је време када они желе да се докажу, када нису довољно познати свету, а при том су физички довољно зрели да могу да извуку из себе оно што тражи сениорска селекција. То се догодило с Милицом Мандић, па с Тијаном Богдановић и сада с Вањом Станковић. Мени је веома жао што и други не освајају медаље. Жао ми је што Ана Бајић у Муџуу није имала свој дан, јер је била једна од најспремнијих. То се догодило Милици Мандић у Рију. Ана је толико показала на припремама да сам био уверен да она може поново да освоји светску медаљу, а то важи и за Дамира Фејзића и Драшка Јованова.

На великим такмичењима важна је и припрема сваког меча, односно тактика за сваког ривала а ваш рад у том сегменту награђен је титулом најбољег тренера такмичарки на Светском првенству.

Тактика је можда и најважније део нашег посла. Физичка припрема, психолошка припрема и техника се раде годинама и у томе учествују сви. Између борби на такмичењима имате мало времена па морате да претходно „упознате” сваког могућег ривала, али на самом такмичењу те анализе могу да падну у воду јер су они променили стил, јер примењују неке нове технике. Уосталом, и ми то радимо. Због тога морамо да снимамо сваку борбу, а у краткој паузи између две борбе морамо да се одлучимо за тактику борбе нашег такмичара. То подразумева да га одлично познајете јер не може саваком да „легне” свака тактика. Мислим да сам у томе доста добар и да такмичарима помажем својим одабиром техника и начина борења. Уосталом, побеђујемо.

Која победа у финалу била „јача” – Вање Станковић или Милице Мандић?

Оба финала су била изузетно тешка. Тајланђанка Вонгпатанакит, противница Вање Станковић, двострука је светска првакиња, бронзана из Рија, победила је Тијану Богдановић два пута с великом разликом у бодовима. Милица Мандић се борила против Корејке Ох, светске и олимпијске шампионке, и заиста тешко је рећи која је од њих две тежи противник и која ми је победа дража. Једино могу да кажем да сам емотивно пражњење доживео када је Милица победила у финалу, јер је Вања већ била освојила злато, а од ње сам и очекивао успех јер је била најспремнија током целе сезоне. Чак сам и најављивао да ће освојити медаљу, истина, нисам најављивао злато. Милица је због повреда била спремна само 60–70 одсто. Првог дана дошла је полуфинала мучећи се, али савладала је светску шампионку из 2013. која ју је избацила из борбе за медаљу. Другог дана била је сасвим друга особа. Тотално се опоравила преко ноћи и била психички потпуно спремна. Знали смо ми ко су Холанђанка Огинк у полуфиналу и Кинескиња Ох у финалу, али ни моја тактика ни сав рад нас у стручном тиму не би донео злато да Милица није имала шампионски карактер. У одлучујућим тренуцима извела је добро технике које ни ја а ни њена противница нисмо могли да очекујемо после свих напора и умора на крају борбе. Извела их је перфектно и освојила златну медаљу коју је толико дуго чекала.

Због чега је наш женски теквондо успешнији од мушког?

Мушкарци су били доминантнији све док Милица није освојила злато у Лондону. То је све преокренуло. Девојчице које сада освајају медаље добиле су додатни мотив и тај талас још траје. Међутим, ни за мушки теквондо не морамо да бринемо, већ само да наставимо да радимо. У нашем клубу имамо 16-годишњака Булата који ће бити главни кандидат за Олимпијске игре 2024. Велики таленат је и кадет Станић из Азије, затим Бранковић... Верујем да ће сениори, на челу с Фејзићем, Јовановим, Вучковићем и Гладовићем, у септембру на Европском првенству показати праву снагу. У нашем клубу је и Узбекистанац Нагајев који има израелски пасош. Већ три године живи у Србији, а док чека наш пасош освојио је сребро за Израел на Европском првенству. И он је велики потенцијал...

Ове године постали сте председник Тренерске комисије Европске теквондо уније а затим и председник Програмске комисије Олимпијског комитета Србије. Шта вас очекује на том пољу?

То ми годи, али знам да носи и одговорност. Програмска комисија ОКС-а је најзначајнија спортска комисија у нашем спорту, у њој су најбољи стручњаци спорта Србије и уверен сам да ћемо ићи путем којим је два мандата ишао Небојша Илић и када су направљени добри правилници и мерила. Надам се да ћемо их још надоградити. До сада је функција у ЕТУ углавном била почасна, а ја сам председнику ЕТУ већ рекао да мора да буде радна, да морамо да урадимо нешто корисно за наш спорт. Предложио сам да између борби на великим такмичењима такмичари имају паузу за опоравак и припрему за наредног ривала, а не да после само пет минута стартују у новој борби на живот и смрт на светским првенствима, или да на европским првенствима има шест или седам мечева у дану. Због тога су повреде чешће, атрактивност опада а публика то не воли.

Како оцењујете садашње стање у нашем теквонду и шта је највећи проблем?

То је мала база, јер људима у већини клубова то није приоритет, није посао већ хоби. Теквондо тренира можда и 3.000 деце и одраслих, али врло мало се бави спортском борбом. Неопходно је да имамо бар 500 деце која се баве спортском борбом. Покренуо сам акцију Олимпијске игре 2020–2024. и привукао 126 деце и желим да укључим у њу све клубове из Београда и Србије који то хоће. Не желим да намећем наш начин рада и тренинга, али нећу ни да дозволим да неко квари систем рада који се доказао резултатима. Када су у питању финансије теквондо се резултатима изборио за место у првој групи спортова. Оно доноси 15 стипендија, пет више него до сада, а и Теквондо асоцијација Србије ће сходно тој категорији добити већи буџет. С обзиром на то да смо прошле године имали 22 милиона, сума од 40 или 45 милиона која нам следује би, мада није на нивоу Немачке или Турске, била би сасвим довољна за квалитетне програме свих селекција. Управни одбор ме је задужио да сачиним развојне програме за све селекције и урадићу то радо и добровољно. Стало ми је да имамо више представника у Токију и да узмемо две, три медаље.

Још у Лондону 2012. истицали сте потребу за националним тренинг центром. Да ли је теквондо данас ближи остварењу тог сна?

У нашем клубу месецима прокишњава плафон и тренинзи се отежано одвијају. Добили смо обећање на састанку с председником Александром Вучићем да ћемо до 1. маја 2018. имати тренинг центар. Сматрам да је то исправна одлука, да смо то заслужили резултатима, а то је доказ да држава цени то што спортисти чине. С тим центром у Кошутњаку и новим буџетом можемо да направимо такмичарску базу и да на сваком јуниорском и сениорском такмичењу освајамо медаљу више него на претходним. Морам да истакнем и да су нас Олимпијски комитет и Министарство омладине и спорта Србије подржавали и пре него што смо дошли до ових резултата. И не само они. Углавном се о политичарима прича у негативном контексту и зато хоћу да похвалим Драгана Ђиласа, иако он то не жели, јер већ годинама помаже Мандићеву и Богдановићеву и низ других спортиста. Захвални смо Синиши Малом који нам је обезбедио средства да Станковићева и остали млади такмичари учествују на свим тим турнирима, такође и „Комерцијалној банци”, Баји Живанићу који нам уступа простор за тренинге у хотелу „Зира” када нам сала прокишњава, затим „Прајд спорту” из Загреба и његовом власнику Домагоју Крзнарићу, који је на њихов празник спаковао нове електронске оклопе у ауто и дошао у Београд, и два дана нам у „Зири” показивао како све функционише. И он је заслужан за ове наше медаље.

За европске титуле у Београду 2020.

Драган Јовић очекује да ће Београд добити организацију Европског првенства 2020. године.

– Једва чекамо да први пут добијемо организацију Европског првенства. Добили смо подршку и од председника Србије. Подржаће нас и председник Европске теквондо уније Сакис Прагалос, а ја сматрам да смо то заслужили јер смо као мала земља допринели европском теквонду освајањем трећег места на Светском првенству у Јужној Кореји. Председник Бурчул, потпредседник Јаснић и ја у августу идемо у Атину да разговарамо с председником ЕТУ, они о нашој кандидатури, а ја о раду Тренерске комисије.