Јулске врућине спржише малине

Српска прича о малинама тема је за романе, али још мајка није родила таквог јунака да књигу о томе напише. Да живот „препише“. Да опише српска села у коров што зарастају, пензионере што се по градским бувљацима вуку, по ариљским малињацима раде, оне што празним погледом сав јад, јед и тегобу казују. О томе треба писци да пишу. А ништа лакше него писати. Седнеш и пишеш. Тако код Чехова у причи „Писац“ мисли газда што је писца унајмио да му рекламу пише. „Какав рад! Сео, написао, и тачка. Писано се нити једе, нити пије… то је ситница! Не кошта ни рубље.“

У причи „Туга“ А. П. Чехова кочијаш своју невољу прича кобили. Људи нису имали жеље да слушају старца. Зато пажљиво слушам старе повратнике у завичај. Животне приче у неколико реченица. Све је исто, само прошао живот. Мала пензија, пола оде за лекове, остарела деца у становима чекају посао. „Ех”, каже стара професорица енглеског, „ни у сну нисам помислила да ћу надничити.” Ех! Прича уздах. Све стало, само се на ТВ напредује. А ми немамо времена за ТВ. Андрићев Ћамил каже: „Када год ми је тешко, укључим радио. Нигде нема таквог селамета као на радију.“ Коме малинари своју муку да кажу?

Књижевник, живи у Трешњевици, код Ариља

ЦЕО ТЕКСТ САМО У ШТАМПАНОМ И ДИГИТАЛНОМ ИЗДАЊУ