Таленат, углед и дискретна привлачност

У свом париском стану, у 89. години пронађена је мртва Жана Моро. Преминула је тихо једна од највећих звезда француске кинематографије, једна од ретких светских глумица од које су редитељи током читаве њене каријере, а трајала је она нешто више од шест деценија, захтевали особеност, интелигенцију и самосталност.

А управо то им је Жана Моро из филма у филм и пружала, придодајући уз све то и свој несумњиви углед и своју дискретну привлачност. Привлачност жене свесне тога да њена лепота не произилази из физичке спољашности већ из њене унутрашње снаге и раскошног талента.

Ћерка бармена и плесачице у „Казино де Пари” (Casino de Paris) рођена је 1928. године, дипломирала је на париском конзерваторијуму 1948, одмах постала чланица чувеног „Комеди франсез” (Comedie Francaise), да би већ 1952. прешла у Театар насионал популер (Theatre National Populaire) и ту остварила своје највеће позоришне успехе. Паралелно са позоришном почела је и њена филмска каријера. У почетку не толико успешна, биле су јој намењене углавном епизодне улоге које нису одговарале ни њеном темпераменту нити глумачким потенцијалима. Међутим, већ 1954. године Жана Моро је заблистала у главној филмској улози – у филму „Краљица Марго” Ж. Древила, да би је нешто касније запазио и легендарни Луј Мал доделивши јој улогу интровертне и сензибилне жене уплетене у убиство у филму „Лифт за губилиште” (1957).

Већ у следећем Маловом филму „Љубавници” Жана Моро ће, одигравши лик савремене жене која раскида са конвенцијама грађанске средине и то хладнокрвношћу до тада непознатом на филмском платну, створити свој трајни и дуговечни глумачки „имиџ” – прототип јунакиње модерног доба. Жене циничне, интелигентне, уморне од свакодневице, сензуалне и дискретно еротичне. И управо ће таква Жана Моро отворити врата и успешне међународне каријере. И као глумица, певачица, сценаристкиња па и редитељка.

Икона француског филма 60-их тај свој глумачки „имиџ” раскошно ће разрадити и у филмовима „Модерато кантабиле” Питера Брука (награда у Кану 1960), „Ноћ” Микеланђела Антонионија (1961) и надасве у филму „Жил и Џим” Франсоа Трифоа у којем је Жана дотакла звезде одигравши лик аутодеструктивне, еманциповане монденке која дели љубав на два мушкарца.

И у наредним својим улогама Жана Моро својим вештим карактеризацијама гради ликове еманципованих жена, непосредних и способних за супротстављање владајућем свету мушкараца. Ту додатну димензију својим ликовима најбоље је исказала у филмовима Луиса Буњуела „Дневник једне собарице”, Франсоа Трифоа „Невеста је била у црнини”, али и у филму Орсона Велса „Бесмртна прича” у којем има чак и поетску улогу жене заљубљене у знатно млађег мушкарца...

Од седамдесетих година прошлог века Жана Моро је била све чешће у споредним улогама, тада је почела и да режира и за њом су остали и филмски пројекти „Светлост” и „Адолесценткиња” рађени на такозвану женску тематику.

Легендарна глумица је била председница жирија фестивала у Кану који је Емиру Кустурици за филм „Андерграунд” доделио његову другу „Златну палму” (1995). И она сама освојила је током плодне каријере прегршт награда, укључујући и „Палму” за најбољу главну женску улогу у филму „Седам дана, седам ноћи”.

У међувремену се са групом француских интелектуалаца залагала за санкције Србији, постала је велики пријатељ Сарајева и била једна од француских јавних личности које су подржавале и помагале оснивање Културног центра „Андре Марло” у том граду за који је говорила да је „град чудесне лепоте, али и град бола и нежности”.

Жана Моро је формално била удата два пута: за Жан-Луја Ришара (1949–1964) и за америчког редитеља Вилијама Фридкина (1977–1979), а за њен живот везане су и бројне љубавне афере међу којима је и она са редитељем Тонијем Ричардсоном који је 1967. оставио своју супругу Ванесу Редгрејв због ње, али се никада нису венчали. Упркос свему Жана Моро је била и остала „највећа глумица на свету” каквом ју је сматрао Орсон Велс.