Сингапурска дадиља

Почнимо прво од онога од чега су они, пре 42 године, почели.Невелико острво на размеђу Индијског и Тихог океана, на самој ивици југоисточне Азије, које нема ни нафте ни гаса, ни било која друга блага природе, чије је становништво етнички микс Кинеза, Малајаца и Индијаца, које је пре тога 145 година било трговинска станица Британаца, а потом две године у федерацији са Малезијом…
Наставимо са оним што су данас: једна од најпросперитетнијих земаља света, са дохотком по глави који је у Азији мањи само од јапанског, са 4,5 милиона становника од којих су петина странци, са бруто националним дохотком од oко 140 милијарди долара, владиним буџетом од 20 милијарди, изванредном инфраструктуром (чак девет аеродрома и 3.200 километара путева на територији од само 693 квадратна километра), стопом незапослености на теоретском минимуму од три одсто, инфлацијом од један одсто… И да не набрајам даље.

Реч је, наравно, о Сингапуру, чији модел и посебности не престају да буду предмет проучавања, који успешно оповргава све пророке који су му предвиђали пропаст, успешно се прилагођавајући свим планетарним променама.

Како је, за живота само једне генерације, успео да постане оаза првог света у окружењу трећег?

На формулу успеха подсетио је недавно његов "патријарх", Ли Куан Ју, који је као премијер од 1959. па све до 1990, био главни архитекта модернизације, а сада је, у 84. години, на положају "министра ментора", без конкретних овлашћења, али са неоспорним ауторитетом..

У подужем интервјуу "Интернешенел хералд трибјуну", његова кључна реч је – прагматизам, као једина "идеологија" државе без идеологије у класичном значењу те речи. Увек смо се, каже, питали да ће нешто за шта смо се одлучили да функционише. Ако ради, онда је у реду. Ако не, одбацујемо га и пробамо нешто друго. Главни критеријум је увек био – да ли то доприноси опстанку и напретку.

Али, то нису били експерименти на слепо. Ли је од самог почетка знао шта може да шкоди. Комбинација Кинеза, Малајаца и Индијаца није била нација. "Пропали бисмо да смо прихватили романтику било које од ових група и оживљавали њену митску прошлост, славили њену прохујалу величину и културу".

Међу првим практичним одлукама била је она о језику: енглески није проглашен за званични, али јесте за радни. Млада држава није имала предрасуда према мултинационалним корпорацијама. Али чиме да их примами? Одговор је био: тиме што ће им створити и пружити најповољније услове за рад. Изграђена је инфраструктура: Сингапур је данас по тонажи једна од најпрометнијих светских лука, а његов главни аеродром један од највећих на свету (половина становништва сваке године седне у авион). Онда је требало променити навике људи: законом је забрањено (и доследно спроведено) пљување на улици, бацање отпадака, па чак и употреба жвакаћих гума…

Није примењена ни класична формула Запада: либерална демократија плус тржишна економија. Прво је узето само као форма, а друго примењено као суштина. Већ 42 године (од развода са Малезијом 1965), Сингапур живи у једнопартијском систему који се потврђује на изборима чији је стални победник Партија народне акције (ПАП). Опозиција седи додуше у клупама једнодомног парламента са 82 посланика, али је често шиканирана. На питање у поменутом интервјуу да ли је у (мал)третирању политичких противника можда претерао, Ли је одговорио: "Не мислим тако. Никога нисам ни убио ни уништио. Уништавали су се сами".

Све ово је постало могуће и тиме што су власт и држава, преузимајући улогу "дадиље" која о народу брине и васпитава га, прихватили и одговорности. На власт се долазило на принципу меритократије: кадрови су одабирани прво по способности, а тек потом по лојалности. Корупције једноставно нема, али су сингапурски министри најплаћенији на свету. Иако је на месту премијера данас његов син Ли Сијенг Лонг мало ко говори о непотизму. Можда га је препоручио отац, али још више биографија: дипломирао је математику и компјутерске науке међу најбољима у класи на Кембриџу, затим обезбедио диплому Кенедијеве школе владања на Харварду и на крају магистрирао из области јавног управљања.

Кинези су у већини (76,8 одсто), па је можда зато конфучијански респект за ред и хијерархију поштован. То није спорно, али за неке укусе, тамо можда има превише контроле: слобода штампе има јасне границе, само једна ТВ станица (са шест канала), сателитски пријемници су забрањени…

"Да смо имали нафту и гас, сигурно не бисмо постали ово што смо данас", закључио је Ли, уз напомену да се, као "мала риба" у свету великих, узда пре свега у међународно право. Није међутим гласно изговорио да је његов главни савезник, Америка, јачи од његових могућих противника.

Ако има поуке из сингапурског примера, она је једноставна: знати шта се хоће и како да се до тога дође.