Позориште је неухвативо

Под слоганом "И то је позориште" овогодишњи 41. Битеф од 15. до 30. септембра представиће публици савремене позоришне тенденције. Каква театарска изненађења очекују Београђане и госте открива Јован Ћирилов, уметнички директор и селектор Битефа.

Селекција је онаква какво је савремено позориште. Али позоришна уметност је слична младом хеленском богу времена Каиросу, кога ваља ухватити за перчин да не би побегао. Позориште је најчешће неухватљиво као и време, јер постоји само данас. Сутра већ нема своју егзистенцију, јер пребива само у живом глумцу који је данас у једној, а већ сутра у другој представи. То што је данас забележено на видео-траци, то није позориште, то је само његов траг. Селекција једне године, једне сезоне, мора да ухвати оно најкарактеристичније, али и најбоље што је у том тренутку. Мислим да је карактеристика овогодишње селекције, коју смо направили Ања Суша и ја, да су представе високог квалитета, не само сталних ансамбала, већ и оне које су најекстремније трагалачке. Некада је Битеф доводио у Београд нека позоришна трагања која нису била формално савршена, да бисмо приказали неку новину која се тек рађа. Ове године нисмо имали потребу да правимо такве компромисе. Све представе су заиста на највишем извођачком нивоу.

Поднаслов "И то је позориште" родио се из самог ткива овогодишњег Битефа. Он није наметнут избору, већ је из њега произашао. Да би освежило своја средства, светско позориште у последње време користи све извођачке "вештине" и медије. До јуче телевизијску и видео-технику, коју је на највишем стваралачком нивоу прошлих сезона користио велики позоришни чаробњак и композитор Хајнер Гебелс, који, као специјални гост, долази на овогодишњи Битеф да младима пренесе нешто од тајни своје позоришне "технологије", које је 38. Битеф препознао у представи "Ераритјаритјака", а жири исте 2005. године наградио.

На једноставну, а чаробну формулу "И то је позориште" одговарају и двојица Финаца који циркуску вештину користе да кажу нешто дубље о свом доживљају света, и "бацачи сјенки" из Загреба који у дословном клинчу са гледаоцем стварају до сада непознати облик позоришта "човек на човека", један глумац на једног гледаоца. Публика не треба да се плаши, не боли, а узбуђује! Позориште су и алузије на кабаретске тачке и сав тај џез у озбиљној кафкијади из Будимпеште. И тако даље, током овогодишњег Битефа...

Повратак перформеру, глумцу, извођачу, не треба апсолутизовати ни у односу на тренутна светска кретања, а ни на овогодишњем Битефу. Међутим, оно што је тачно, то је да се осећа извесна засићеност коришћења нових технологија карактеристична за представе пре неколико сезона, негде на самој размеђи два миленијума. Ања Суша је добро уочила да неке представе постижу висок ниво и свежину готово шапутањем, чији је добар представник једина домаћа представа на овогодишњем Битефу, чији ћу наслов за ову прилику превести "Не тумбај" или "Пази ломљиво". Та представа две перформерке, у ексклузивној визији Далије Аћин, сва је од танане исповести телом, минималистичких покрета који стрпљивом гледаоцу тихо причају неку дубоку причу о људској егзистенцији. Од прочишћених слика, без најновије технолошке надградње су обе представе из Италије, једна без речи, а друга од сицилијанске распричаности, али без иједног сценографског елемента, сва од узбудљивих глумачких средстава једноставних до безазлености. На Брионима се такође родила крлежијански дубоко ангажована представа, која поред све своје спектакуларности почива на глумачком мајсторству хрватских и српских хистриона.

Важан део пратећег програма је панорама домаће продукције тзв. showcase у селекцији два домаћа и два страна ока Ксеније Радуловић и Андреја Пачота. Тај избор је близак овогодишњем битефовском концепту - разноликост средстава од тоталног позоришта "Тесла, тотална рефлексија" Милоша Лолића, преко плесне "Капинере", глумачки бриљантне, а ангажоване представе "Ја или неко други" Маје Пелевић и Кокана Младеновића, до монодраме Саше Асентића и сасвим личног доживљаја Чехова Дијане Милошевић у Дах театру. Наши уметници због профила страних гостију Битефа, који претежно долазе на ове наше домаће представе, заиста имају разлога да имају трему, али и да одиграју своје представе онако добро како умеју. Битеф није Битеф ако тече само његов основни ток. Зато је ту и изврстан избор Вере Коњовић филмова на тему циркуса светских мајстора као што су Бергман, којим почињено програм поводом његове недавне смрти, затим, поред осталих, Чаплин, Фелини, Александров и документарац о великом руском кловну Попову. Током фестивала Битеф театар приказује своје нове продукције, једну на броду премијера "Амселфелда" Даријана Михајловића, најбољу драму у избору аустријско-српског конкурса на тему превазилажења граница "Велики фајронт" Емилије Андрејевић у режији Кристијана Папкеа и представа која је с успехом представљала Србију на Венецијанском фестивалу са Голдонијевом драмом "Слуга двају господара" у режији Андреја Пачота.

Када одличну представу селектор види мање од месец дана пре почетка Битефа, а она је одлична и значајна, и кад је селектор предложи Савету, а сви медији брује да је представа кандидат пре коначне одлуке, онда се појави низ проблема које ваља решити. У журби питање свих питања је материјални проблем, јер је пред почетак буџет већ распоређен. Онда је срећно ускочио својом интервенцијом министар културе Војислав Брајовић, а затим и град Београд. И тако нам није била потребна помоћ других донатора чији знакови о доброј вољи су стизали преко медија, што није грех, али нисмо имали потребе да то прихватимо. Тако да ће се све око Битефа судећи по почетку окончати, како то доликује позоришту - хепиендом.