Номофобија

Кад сам открио да ми је футрола за појасом празна, да сам, дакле, заборавио свој мобилни, већ сам био прилично одмакао од куће. Откриће је одмах изазвало поприличну нелагоду: да ли да продужим даље и да остатак дана стрепим да ћу пропустити нешто важно, да ћу некоме ко је мени (или ја њему) значајан бити недоступан, или да на првом згодном месту окренем аутомобил и вратим се по справу чије ме одсуство толико узнемирава?

Био сам у оваквим ситуацијама и раније, и искуство ми је говорило да је боље да се вратим него да стрепим. А та нелагода која ме је обузела после открића да сам кућу напустио некомплетан има своје име – стрес.

Или је то најновији бизарни синдром нове културе? У уторак сам у лондонском „Тајмсу” прочитао да је то добило и посебно име: „номофобија”. „Номо” је скраћеница од „no mobile” – „без мобилног”. „Тајмс” наводи да је једно истраживање британске поште спроведено на сасвим репрезентативном узорку од 2.000 особа показало да од овога пати око 13 одсто Британаца, уз процену да би синдром у ствари могао да се манифестује чак и код сваког другог корисника мобилне телефоније.

Рекло би се да досад ниједан уређај који је створен да нам олакша живот није изазивао такву врсту зависности. На почетку, изгледало је да ће нам омогућити да будемо слободнији. Сад је све извесније да смо заробљенији.

Како је дошло до тога? Како је нешто што је надасве практично – могућност да стално будемо „у контакту” уместо средства постало само себи циљ?

Чини ми се да је објашњење пре свега у нама. Сећам се да је у почетку, у другој половини деведесетих, чињеница да неко носи мобилни телефон био статусни симбол, очигледан доказ сопствене важности. Они мање важни морали су да се задовоље пејџерима, који истина, нису дуго потрајали.

Мислим да је „важност” и данас кључна реч за „номофобију”. Зар бисмо желели да стално будемо доступни, ако нисмо уверени да смо веома важни другима, па због тога и у сопственим очима. Што нас чешће позивају, у то нас све више уверавају.

То се види по томе шта све чинимо да се јавимо кад зазвони (засвира, запева –о томе већ постоје студије како мелодија коју је неко одабрао да му саопшти да га неко тражи много говори о личности). Прекинућемо ма шта да у том тренутку радимо: где год да смо и са ким год смо. Прекинућемо чак и кад смо већ заузети телефонирањем (ако је оно „фиксно”). Осећај да треба да се јавимо надвладава и разумну процену да тиме угрожавамо и свој и животе других – кад се мобилног дохватимо док возимо.

Све у страху да нешто кључно пропуштамо ако не одговоримо. Посматрао сам пре неко вече, кад се спустила завеса у позоришту, како гледаоци прво што чине кад устану, то је да укључе мобилне телефоне, а да потом некоме нешто важно саопште.

Да ли се још неко сећа како је било пре мобилне ере? Вероватно смо мање бринули, а много боље планирали.

Истина, они који највише доприносе овој болести зависности 21. века – мобилни оператери – тврде да су наши животи са мобилним телефонима богатији и у дословном смислу речи: због њиховог доприноса економији, односно бруто националном производу. Резултати истраживања које је спровео Теленор у земљама у којима послује, на разним меридијанима, а то су, поред нас, још и Малезија, Украјина, Тајланд, Бангладеш и Пакистан (Теленор је иначе компаније из Норвешке), објављени у фебруару, показали су да у случају Србије мобилна телефонија у БНП-у учествује са 4,2 одсто. У 2007. мобилни сектор је, директно или индиректно, запошљавао 33.000 грађана Србије (од чега само нешто мање од три хиљаде директно прима плате од оператера).

У истраживању се још помиње процена да мобилне комуникације у пословној примени повећавају продуктивност радника који их користе за седам одсто.

Вероватно је тако, мада би требало израчунати и колико, на другој страни, продуктивност трпи због учесталих мобилних позивања и јављања.

У Србији, уосталом, по истом извору, мобилне телефоне редовно користи око 4,8 милиона грађана, а у земљи већ имамо по један мобилни телефон по глави становника.

Мобилнe смо прво усвојили, а потом су они нас освојили, тако да данас изгледа као да више ми служимо њима него они нама. А што се „номофобије” тиче, тек треба да се проучи (можда ће неко на томе и докторирати), шта је стресније: кад се у незгодно време остане без кредита, или се неочекивано испразни батерија?