Извоз без граница

Да ли је Слободан Милошевић урадио нешто добро за Србију?

Ако се српска јавност – одавно подељена – данас може сложити око једног позитивног резултата Милошевићеве владавине, онда би то могао да буде споразум о слободној трговини с Русијом, потписан 28. августа 2000. године. Мање од месец дана пре историјских избора на којима је изгубио власт, Слободан Милошевић је српској привреди омогућио да већину производа на ово велико тржиште извози без царина. Тако је тадашња СР Југославија постала једина земља ван Заједнице независних држава – бивших совјетских република – која има ову повластицу.

Савезна скупштина у Београду ратификовала је споразум још 10. маја 2001. године, влада Руске Федерације предала га је на ратификацију Државној думи у августу исте године, али он још није ратификован, иако је неколико пута најављивано да ће се то десити.

Ипак, договор се примењује, али не довољно. Од њега користи данас имају пре свега Хемофарм и Синтелон, али га многи други нису искористили. Између осталог и због тога што неки од кључних српских производа не могу да се извозе у Русију по повољним условима, јер на списку нема живинског меса, кобасичарских производа, шећера, чоколаде и кондиторских производа, сока од јабуке, вина, алкохола, цигарета, већине лекова, сапуна и средстава за прање, моторних возила...

Две државе годинама преговарају о проширењу листе производа, а приступ руском тржишту могао би да препороди српску економију, тако што би велики инвеститори из Европске уније почели да размишљају о улагањима у фабрике из којих би могли да извозе робу у Русију без царињења. Додатна погодност српско-руског аранжмана је што се домаћом робом сматра сваки производ у чије прављење улази 50 одсто материјала пореклом из једне или друге земље. То значи да би – ако Руси омогуће слободан увоз аутомобила из Србије – Фолксваген, или нека друга велика компанија, могао да добру количину делова до крагујевачке Заставе допрема из својих фабрика у другим земљама.

Србија би, на другој страни, Русији и фирмама из ове земље могла да понуди приступ тржишту Европске уније. Да би се то десило, треба потписати Споразум о стабилизацији и придруживању, који је у већем делу трговински споразум и омогућује слободну размену робе са 27 држава Уније. Са потписаним ССП-ом и проширеним споразумом с Русијом, Србија би постала једина земља у Европи која има отворена врата за тржиште од 650.000.000 људи. Онда би, осим европских компанија, за Србију биле заинтересоване и руске.

Хоћемо ли искористити ову шансу? Или ћемо и овог пута задржати дах и чекати да пропадне?

Јасно је да је потписивање споразума са ЕУ тренутно због једнострано проглашене независности Косова и Метохије и признања те „државе” од стране већине чланица Уније спорно за добар део српских странака, али је исто тако јасно да Србија нема другу могућност до да са Унијом сарађује у трговини и да своје законе усклађује са европским – доказано најбољим законима који постоје у свету. Ако буде добре воље и са једне и са друге стране – и у Бриселу и у Београду – из садашње ситуације може се изаћи врло брзо.

А онда следи рад на јачању српске економије. За то су потребне велике инвестиције – уговор о градњи гасовода „Јужни ток” једна је од њих, а уз то је и добар пример значаја Србије у односима Русије и Европске уније. Руски гас ће за неколико година преко наше земље ићи ка чланицама ЕУ, а добро би било да и друга роба преко српске територије иде и ка Унији и ка Руској Федерацији.

У српској заједници у Москви препричава се као анегдота случај власника успешне фабрике чарапа из Србије који је дошао на преговоре са заинтересованим руским увозником. Капацитет српске фабрике није занемарљив за наше услове, а део производње иде и у околне земље, па је власник мислио да ће успети да чарапе пласира и на руском тржишту. Кад га је потенцијални партнер питао да ли може да у року од месец дана достави захтевану количину, српски привредник могао је само да слегне раменима и да се врати кући. Рус је тражио целокупну годишњу производњу фабрике. Немогућ посао за једну такву фабрику, али могућ за велике европске фирме које би у Србији подигле нове фабрике.