Тајна дуговечности

Џозефина Тесауро никад није веровала да ће доживети десету деценију. А јесте. Усправног држања, јаких зуба, пуна живота, ова деведесетдвоипогодишња дама живи сама на свом ранчу у кући од цигала у близини Питсбурга. Ради по неколико сати дневно у болничкој продавници сувенира до које сама вози аутомобил из 1995. године, редовно игра бриџ са својом групом, иде у продавницу и недељом у цркву. Надживела је свог мужа, све своје пријатеље из детињства и тројицу од шесторо браће.

Џозефина има живу сестру, једнојајчану близнакињу која је веома болесна и живи уз помоћ особља једне болнице за старе и немоћне.

Ове две потпуно различите животне приче идентичних близанаца збуњују чак и стручњаке који се баве истраживањем старења и начина да се људски век квалитетно продужи. Питање на које они још немају одговор гласи: како је могуће да два људска бића, са истим генима, која су расла у истој породици, провела век на истом месту, старе толико драматично различито.

Њихов поглед на ово питање као и одговори који нуде, мењају се из године у годину. Пре десетак година били су убеђени да је све у рукама животне средине, правилне исхране, у довољном физичком вежбању, као и одговарајућој медицинској нези током живота. Затим су њихову пажњу привукли гени, па је превладала идеја да је дуговечност нешто што се наслеђује без обзира на то да ли једете масну храну и пушите.

Најновије студије показују да гени нису толико важни приликом предвиђања колико ће дуго неки човек живети и да ли ће се разболети и патити пре смрти или ће отићи одједном, склопивши очи у сну.

Људски век условљен је веома комплексном мешавином догађаја које је немогуће прецизно предвидети за сваког појединог човека. Фактори као што су генетске предиспозиције, болести, исхрана, женино здравље за време трудноће, једва приметне повреде у свакодневним активностима или случајни догађаји који изазивају генетску мутацију ћелије претварајући је у канцерогену, једноставно чине ову битку за одгонетање тајне здраве дуговечности унапред изгубљеном.

Ипак, експерти се не предају. Џозефина Тесауро је пример за то. Она је само један од учесника у највећем до сада медицинском истраживању које је обухватило све једнојајчане близанце рођене између 1870. и 1910. године. Студија је пратила ове људе све до 2004. године, до када су готово сви умрли, али, од када се ово истраживање са Данске, Финске и Швајцарске проширило и на САД, тако да је у њему укупно 10.251 истополних близанаца. А то је већ довољан број да би се на основу сакупљених података могло одговорити на питање колики је утицај самих гена на дужину и квалитет људског живота. А одговор је да је утицај гена много мањи него што су сви претпостављали. То даље значи да у породицама с неким генетским болестима неће сви чланови оболети од ње, али и обрнуто. У неким здравим породицама појавиће се неки члан који ће имати неку тешку болест од које ни један његов предак није патио.

Неким научницима то је било довољно да закључе како је све ствар случајности. Неко ће имати несрећу да задобије инфекцију која ће довести до промена у ћелији и тако отворити пут за рак, неко ће имати више среће па ће исту такву инфекцију излечити антибиотицима и аспиринима.

Трагање за свим овим одговорима у ствари води ка истом циљу: проналажењу фактора који омогућавају изузетно здрав живот и дуговечност. Ако би медицина успела у томе, била би на добром путу да укаже људском роду како да избегну болести.

Управо због тога две сестре, близнакиње из околине Питсбурга постале су предмет занимања стручњака из америчког Националног института за старење. У трагању за геном здравља и дуговечности, њима ће помоћи и сви сродници двеју близнакиња, њихова деца, унуци и праунуци.